Tekstovi sa KROKODILA

29 Dec Tekstovi sa KROKODILA

KESE

“Plavo, crveno, belo, skrbi me zacelo! Ne!”

Neuništive. U svi duginim bojama.  I to će biti dovoljno da im sve bude oprošteno. Da li će se taj odnos prema plastičnim kesama promeniti? Za sto godina planeta Zemlja će biti optočena raznobojnim plastičnim kesama, u inat ekološkom pokretu. Biće to veličanstven prizor, ali za čije oči? Kao meduze u Okeanu koji je sasvim preplavio kopno. Mont Everest će biti ostrvce na kom će dreždati neki usamljenik, jedini preživeli, ali bez kovčega, bez igde ikog. Bio sam uvek u prijateljstvu sa plastičnim kesama. Nikada mi nije padalo na pamet da nosim tašnu ili, ne daj bože, ceger. Ali šta je kesa? Ideja? Neko parče plastike, koje nema ni lice ni naličje. Providi se. Sve su iste, jedino ta obojenost ih razlikuje. Bitno je da nešto možeš da staviš unutra i to se sve vidi, taj sadržaj je javan, izložen svačijim pogledima, ali je obojen providnošću kese, tj providnošću njene boje. Samo raznobojne kese koje se vrte u hodu kao neki karusel, dok razmišljaš kako čoveka uopšte nije moralo biti. Raspored kesa je čist slučaj kao i spektar, ali kada ti pripadne, kada ga dobiješ, postaje zakon. Posle ti kese otkinu prste, grizu, to je taj čuveni ujed kesa. Ujed providne obojene meduze, hm? Naravno, postoje i one crne za smeće i još ponešto, ili mlečno bele, neprozirne, u koje možeš da strpaš  svašta, pa onda pogađaj šta je vnuter. Nedavno sam Bernardijev nameštaj upakovao u providnu plastiku, zaštitio sam ga od prašine ali sam ipak mogao da vidim pojedine komade, doduše, malo zamagljene. Ko kaže da providno belo nije moguće? Javio se telefonom ponovo onaj trgovac umetninama da me bari da mu prodam sobu. Zavlačio sam ga, ostavljao u nekoj nadi, iako mi nije padalo na pamet da prodam sobu. Predložio sam mu da tamo u Zagrebu sazna malo više o Bernardu Bernardiju: kako je završio, da li je imao potomke, možda, ćerku, kakav je uopšte bio čovek, neke pikanterije iz privatnog života. Jako me je sve to interesovalo. Uostalom, čovek sa tako zvučnim imenom i prezimenom mora da je bio i kao pojava nešto posebno. Ta četiri glasa “r” stvaraju vratolomno kotrljanje, dinamički sasvim besprimerno i onda još sličnost imena i prezimena, ponavljanje i mala razlika: o/i, zaista su raspaljivali moju maštu. Osećao sam dah misterije koja je okruživala to ime. A lik? Rekao mi je da će svakako pokušati nešto da sazna. S obzirom da se kretao u umetničkim krugovima, bilo je to sasvim moguće. Čekao sam sa nestrpljenjem. Ali nije se više javljao. Zašto? Da li mu to nije bilo interesantno, ili nije uspeo ništa da sazna? Razmišljao sam: taj Ber-Ber, ko je ustvari on, šta se sa njim dogodilo? No, da li je to uopšte važno? Stvorio je taj predivni nameštaj koji je večan, neuništiv. Sati naših života koji su proticali pored njega, gde su? Nameštaj miruje, damari biju u Agramu, u Đurvideku, na Jadranskoj magistrali. Ipak, kako spojiti mercedes sa Berovom sobom?  Mogao sam makar jedan komad nameštaja spustiti dole i uvući u olupinu, naravno, olupinu nisam mogao podići na sprat, u stan.  Svetlosmeđa boja hrastovine prosto je mamila tamnoplavi ljubičasti lak olupine koji je još uvek blistao, ili crni teleći boks. Kada se dogodila ona saobraćajna nesreća na Magistrali, zapravo, one dve nesreće, u prvom trenutku se znao identitet samo one Dankinje koja se spasla i koja je prva sletela u more, o drugoj ženskoj osobi koja je sletela posle desetak minuta, nije se znalo ništa, osim da je žena i da je takođe vozila mercedes, ali sa domaćim tablicama. Pretpostavljalo se da se utopila, pošto telo nije odmah pronađeno. Ja sam sutradan otputovao, tako da nisam posle imao nikakvih informacija. Možda nisam ni želeo da saznam istinu. Ostao sam u dilemi koja se od te dve ženske osobe trkala sa mnom, pa samim tim i da li postoji moj udeo krivice za nesreću. Zapamtio sam tačno datum kada se sve to dogodilo. Posle sam saznao da je Bernardi umro, samo jedan dan posle nesreće. Postojao je samo jedan detalj koji mi je ostao u sećanju i koji mi je možda mogao pomoći da razrešim dilemu: to je bila crvenonarandžsta kosa devojke koja se upustila u trku sa mnom i koja je sletela u more ispred mene. Da li je vlasnica te vatrene kose bila srećna Dankinja, ili ona nesrećna utopljenica? Kada je umro, Bernardi je imao šezdeset četiri godine. Oženio se sa četrdeset, dakle, u tenutku smrti mogao je imati ćerku koja je bila u dvadesetim. Poznato je da je dve godine pre smrti uradio enterijer za crkvu sv. Petra u Splitu i da je od honorara koji je dobio za taj posao kupio novi merceses kabriolet, o čemu je, pretpostavljam, brujao čitav Zagreb. Kuda nas ovo vodi? Devojka koja je sletela u more posle one Dankinje i koja se utopila u Bračkom kanalu, bila je Bernardijeva ćerka koja je vozila tatin mercedes. Bernardi se sutradan posle nesreće bacio u more sa istog tog mesta gde se dogodio udes. Ubio se, ne mogavši da izdrži grižnju savjesti.  Kakva tragedija? Možda sam ja takođe trebao da se ubijem? Ali ne, ja sam, jednostavno, sklonio pogled i zaboravio sve. Do one Dankinje nisam nikako mogao doći, bilo je ti isuviše komplikovano, ali o Bernardijevoj ćerki sam ipak mogao nešto saznati. I sada je ta olupina mercedesa dole na parkingu pokrenula lavinu od koje, naravno, neće biti ništa, samo grudva snega, zapravo, grudvica. Stajao sam dole u mraku i kupio vlažan sneg sa platnenog krova mercedesa. Ušao sam u olupinu u nekom posebnom raspoloženju: zapljusnuo  me je miris okeana, kao da čujem zvuke orgulja, Badnje je veče. Otvaram kasetu. Na dnu vidim da još uvek leži ona knjižica, saobraćajna ili servisna, ne verujem da je vozačka dozvola u pitanju, bio bi to velik poklon: i ime i slika. Ovako, samo ime vlasnika, ali i to je dosta. Ipak se ne usuđujem. Ali ova olupina sigurno nije ni auto one Dankinje a ni one devojke koja se utopila. Zašto bi neki  automobil, zapravo olupina automobila, završio čak u Đurvideku, stotinama kilometara daleko od mora? Ovo je samo neki mercedesov kabriolet istovetan ili veoma sličan njihovim mercedesima. Ali sudbine su im različite: oni su završili u moru, ili negde u Hiperboreji, a ovaj u Đurvideku, na limanskom parkingu. Ipak, u pitanju je čist artefakt, tehnička reprodukcija, uostalom, kao i Bernadijeva soba, gore, kod mene u stanu. Kopije imaju tu osobinu da se kroz njih sve providi, kao kroz najlonske kese, jedino se po boji razlikuju. Bitna je ideja i preciznost izvođenja. A posle čitav niz slučajnosti, sudbina predmeta i njihov uticaj na ljude, na tzv. vlasnike. Tu je već sve zatamnjeno i zagonetno. I nije slučajno da predmeti imaju nadmoć nad vlasnicima. Zato me je i kopkalo ko je bio vlasnik ovog mog merdžana. Ko je istrpeo njegovu sudbinu, njegov slučaj?  To sam sada njuškao kao pas. Najzad, prošlo je možda i mesec dana, javio se opet onaj gospon Žanetić. Naravno, njega je interesovao nameštaj, baš se zaintačio, hoće to da ima, pa bog. I opet jalovi razgovori, pokušaj da bitno snizi cenu, o Bernardiju ni reči, zaboravio je on na moju molbu. Na koncu pitam ga da li se malo raspitao o Bernardu, na šta se on kao trgne, setio se. Kaže da jeste, razgovarao je sa nekim Srnecom koji je bio Bernardijev blizak prijatel. Pitam ga da li je Bern bio oženjen, da li je možda imao potomke, neku ćerku, na primer. Jeste, bio je oženjen, odgovara Žanetić, supruga je još uvjek živa, ali djece nisu imali. Dakle, nikakva ćerka. Šteta, kažem ja. Zašto šteta, pita Žanetić, zašto vam je to bitno? Ne znam, odgovaram pomalo zbunjen. Ne znam sam šta da mislim: da li je dobro što nije imao ćerku, tj. što ona devojka koja se utopila nije njegova ćerka. Ili to nije dobro. Kao nedoumica oko onog čuvenog novčića bačenog u okean. Ipak, u mom snu Bern je imao  ćerku, hteo je da otkupi sopstvenu sobu baš za nju, za njeno punoletstvo. Bern u snu, Žanetić na javi. Šta će njemu ta soba? Preprodaće je i zardadiće nešto siće. Ili možda hoće da uživa u njoj kao ja? Ne, neće je dobiti, nikada. Pomislim kako je ružna ta moja sebičnost, trebalo bi da mu dam tu sobu besplatno, da mu je poklonim, dosta sam se ja nauživao, uostalom svaki komad je ugrađen u mene, ja sam taj nameštaj bez ostatka. Kažem mu na kraju da ćemo se uskoro ponovo čuti, želim da ga ipak ostavim u nekakvoj nadi, i to je uzbudljivo, a ko zna, možda se i predomislim jednog trenutka. Naravno, nije u pitanju novac.  Šta će mi novac? Uostalom, plastične kese su besplatne. Oslobođene su  prometa novca roba i usluga, samo ga diskretno prate. Čim  novac krene u nekom pravcu, pojavi se kesa, u ovoj ili onoj boju, da primi ekvivalent u robi, da ga oboji svojom prozirnošću. Ta prozirna kesa je uvek poslednje pakovanje, posle nje uvek dolazi raspakivanje, skidanje ambalaže, što je uvek uzbudljivo. I naravno, ne treba nikad žuriti sa raspakivanjem, treba ga čak odlagati u beskonačnost. Prozirnost ambalaže, prozirnost pakovanja je tako utešna, pošto se zna šta je vnuter, nema laži, nema prevare. Praznina. Ćutimo. Gospon Pišta, čujem Žanetića kako me proverava, da li ste na vezi? Tu sam, odgovaram mu, ali ne znam šta da vam kažem, iscrpili smo temu. Mnogo je deset tisuća, na to moram platit još i carinu, kaže Žanetić, pa onda pakovanje i transport, ne, ne isplati se, ja jesam obožavatelj Bernardija, ali sam i trgovac, znate, moram vodit računa o poslu. Evo, jučer sam baš kupio u Mariboru čuveni Bernardijev stolac, to vam je sjedalo iz one čuvene jugoslavenske kancelarijske garniture, platil sam ga  samo sto maraka. Stolac! kažem ja začuđeno, kroz glavu mi prođe Bernardijeva poruka iz sna: da mu čuvam stolac. Nikada nisam shvatio smisao te poruke, šta je trebalo to da znači? Da li se to odnosilo na taj kancelarijski komad nameštaja? Ali ovde kod nas imate tih stolica na sve strane, u svakom uredu, možete to dobiti za džabe, platiš jednu, dobiš dve, kažem mu. Vi se šalite sa mnom, gospon, brecne se Žanetić. Ma, ne, zaista, ima toga ovde na kilo, čak na svakom smetilištu možete naći taj stolac, odgovaram mu. Nevjerojatno, zaključuje Žanetić, nevjerojatno!

MOJA   IDEJA

“Najviša zvezdo bića!

Ti koju nijedna želja ne doseže….”

Kada sam bio mladić, mislio sam da moram imati neku ideju vodilju, nešto što će presudno obeležiti moj život, moje postojanje. Istrajno sam radio na tome, tražio sam tu ideju, ili sam se nadao da će ona sama mene pronaći, kao neka vrsta vokacije, poziva sa najvišeg mesta. Taman bih se uhvatio za nešto, a već posle nekoliko dana bih osetio lažnost toga, bio bih siguran da to nije ono pravo. Iako je možda posredi bilo i nešto drugo, strah, na primer. Lažan je to glas, rekao bih sebi i išao bih dalje. Došao sam tako na ideju “najpovoljnijeg računa”. Šta je to? Bio sam ubeđen da je nemoguće saznati ili izračunati šta je najbolje činiti u životu, ali da je moguće doći do računa najmanje štete po druge ljude, a tako i najmanje štete po samog sebe. Pokupiti pare, ali ne sve. Ne mešati se previše u tuđ život. Uvek se može izračunati dokle se može ići, iako je to samo približno tačno. U suštini, bila je to ideja umerenosti i milosrđa, ništa originalno. Delanje ima granice i to je opravdano, što se ne bi moglo reći za saznanje, ono ima smisla samo ako se ide do kraja, inače nije ništa. Ipak, možemo misliti bilo šta, ali delanje, tj. nedelanje je najbitnije. Mišljenje u krajnjoj liniji uopšte nije važno. Ono samo razdvaja ljude i to bez stvarnog razloga. Ali šta je tu loše? Takođe ih i spaja, ali do kraja uvek ih razdvaja i otuđuje, oni postaju stranci. Svaka rasprava, sukob mišljenja, uvek se završi lajanjem ili kašljanjem. I čemu onda sve te priče. Uvek neko nekog uvredi i onda se stvar rešava na sudu ili na dvoboju. Ili se ne rešava, ostaje mržnja do kraja života koja truje ljude. A to je sve zbog toga što ljudi kada misle, kada iznose svoje mišljenje, nemaju meru, ostraste se, oslepe za sve drugo, u iluziji veruju da su došli do neke istine i nema nazad. Ali svi ljudi koji su opsednuti istinom, ili fascinirani pravednošću, strašni su, treba ih se kloniti. Bolji je rezon: ma, dobro, pusti kraju. Ali ono što je “ponašanje”, odnošenje prama drugom, to je “raz-mišljanje” unutar svakog pojedinca, “ponašanje” prema samom sebi. A da li tu može biti umerenosti, a da to ne kvailfikujemo kao samoobmanjivanje. Nije uopšte važno šta mislimo o drugim ljudima, to se njih apsolutno ne dotiče, ali naše ponašanje da, međutim ono utiče pre svega na naše mišljenje o nama samima.  Do kraja, otkrio sam estetsku dimenziju čitave stvari, bila je to ideja pristojnosti. U životu je najvažnije biti pristojan, lepo se ponašati. Sa svakim se pozdraviti, eventualno razmeniti par reči. Konvencije, ali ništa više od toga, blagi naklon ako si gologlav ili samo dodirnuti rukom obod šešira. Videti se sa nekim, to je dovoljno. Video sam tog i tog i on je video mene, sinoć na bulevaru ili u parku. Iako sam kasnije uvideo svu necelishodnost ove koncepcije, nastavio sam da se lepo i korektno ponašam, ali i tome je jednom došao kraj.  Zatim sam shvatio da idelja vodilja može biti bilo šta, neki predmet koji zastupa, tj. skriva ideju koja je u suštini nepojmljiva. Treba samo biti istrajan i slediti nešto, već će se doći do nečega. Zvezda vodilja! Zato su mi se sviđali “mercedesi”, samo voziš, a zvezda na haubi te vodi bilo kud. U provaliju – u provaliju?! Međutim, ne treba žuriti, treba smanjiti gas, voziti polako. Dakle, opet umerenost, tj. skromnost, ali u merdžanu. Da ali Ne! Ne, ali Da! Uvek Da, ali sa zadrškom. Odjednom, shvatio sam da tražim ideju čije sam ja otelovljenje, čeznuo sam za samim sobom, za sopstvenom suštinom, da saznam ko sam ja u stvari? Nisam mogao to da otkrijem, bio sam sasvim sličan drugim ljudima. Istovetan tj. različit. Pitao sam se: po čemu se ja razlikujem od drugih ljudi, u čemu je moja posebnost? Ta razlika je bila mala i možda sasvim zanemarljiva. Kada bih samo pomislio koliko ima talentovanog sveta na sve strane, koliko dobrih fudbalera, pametnih ljudi, hrabrih, lepih, izvanrednih pevača, zaista posebnih, osetio bih zavist. Nisam bio nešto preterano pametan, nisam bio ni lep, a o hrabrosti bolje da ćutim. Prosečnost je bila moj fatum. Doduše, malo je ljudi i hrabrih i pametnih i lepih. Ipak su ljudi većinom talentovani u jednom užem smislu, nema više renesansnih virtuoza. Ali dovoljno je biti, na primer, pametan i hrabar, ne moraš biti i lep. Ili biti lep i hrabar a bez pameti. Ili lep i pametan a bez hrabrosti. E, to sad baš i nije nešto. No, možda je dovoljno biti samo simpatičan. To je ta mala razlika, sličnost. Bliskost. Moglo bi se reći da sam ja bio baš simpatičan, ništa posebno, ali puno ljudi me je posmatralo sa dobronamernošću, osećao sam njihove ljubazne poglede. Tako sam stekao mnoge prijatelje i posledica toga je upravo ova sadašnja situacija u kojoj se nalazim: puna kuća gostiju. Poludeo sam. Ništa čudno, pošto obično simpatični ljudi polude. Prijatelji posle kažu: A bio je tako sladak, šta mu bi? Dobroćudni ludak, nisam bio opasan po okolinu, no, ko zna? Ostavili su me da živim slobodno, nisam bio strpan u ludaru, na sreću ili nesreću. Ali kako sam ja znao da sam poludeo? Ludak ne zna da je lud, možda samo nejasno naslućuje da sa njim nešto nije u redu. Ili neko pokuša da ga ubedi u to. U šta? Pa, mislim, u to da je poludeo. Mene nije trebalo niko da ubeđuje da sam poludeo, ja sam znao da sam lud, otvoreno sam to govorio svima. U početku mi niko nije verovao, mislili su da se izmotavam, ali malo pomalo ljudi su počeli da me gledaju sumnjičavo, a neki i da me obilaze u širokom luku. U stvari, ludilo je bila moja poslednja ideja. Išao sam ulicom i razgovarao sam sa sobom, pretvarao sam se u životinju. Tzv. unutrašnji monolog se ospoljio, izašao je na ulicu, prikazivao se. Iako je to besmislica: može biti samo spoljašnji monolog, a nikako unutrašnji, kada je unutrašnjost u pitanju, uvek se radi o dijalogu. Unutra su uvek bar dvojica, onaj koji nagovara i onaj koji odgovara. Ako pak šetam ulicom i govorim naglas, a u blizini nema nikoga da to čuje, pa i da eventualno odgovori, to je onda zbilja monolog, ali spoljašnji monolog. Monodrama. Povikao bih na nekom ćočku, skičao bih kao prase: Mama, zašto si nas napustila?! Najčešće sam se njoj obraćao: Tata će umreti, ostaću sam, užasno se plašim da budem sam, mama! On ti je sve oprostio, zašto se ne vratiš kući? Najveći problem sa ludilom je što je užasno ružno. Čovek se javno sramoti. Nema ludila bez javnosti. Ali baš ružnoća mi je bila potrebna, bilo mi je dosta simpatičnosti. Tražio sam sažaljenje. Bio sam odgajan bez Boga, otac je bio ateista. Iako, možda se pretvarao, možda je tajno verovao. Ne znam. Jednom, imao sam valjda šesnaest godina, mama je došla u Đurvidek nekim poslom, posetila nas je. Otac joj je otvorio vrata ali je samo ćutao, još uvek ju je voleo. I pored svojih četrdesetak i kusur godina izgledala je dobro. Bila je visoka, manekenski tip, imala je svetlu put bez ijedne malje, kao zift crnu kosu i krupne oči malo šire postavljene. Interesantno je da joj je jedno oko bilo ljubičasto a drugo sivo, taj detalj je možda govorio o njenoj prevrtljivosti, nepouzdanosti. Sada je bila potpuno u hipi fazonu, obučena u dugu tuniku na raznobojne cvetiće, ruke i vrat su joj bili prekriveni svakojakim đinđuvama od jantara i žada. Mirisala je na “pačuli”. Pušila je na muštiklu. Sedeli smo u sobi i pokušavali da razgovaramo. Bio sam potpuno zbunjen, nisam umeo suvislo da odgovorim na njena pitanja, u stvari, pretvarao sam se, već sam bio u fazi traženja ideje vodilje. Nerazgovetno sam mrmljao. Ona je ustala, ja sam takođe ustao, zagrlila me je, osetio sam nešto čudno, nešto što nikad ranije u životu nisam osetio. Naslonivši glavu na njeno rame, video sam oca kako nas posmatra iz predsoblja. Kada je odlazila, rekla mi je da dođem u Rađevicu, tamo je živela u nekoj hipi komuni na obroncima Suve planine. Obećao sam joj da ću doći za letnji raspust. Vrata stana ostala su za njom samo pritvorena, znala je da se nikada ne zatvaraju. Ipak, kada je došla pozvonila je, tražila je, u stvari, dozvolu da uđe i to pre svega od oca. Navika držanja otključanih vrata datirala je još iz najranijeg detinjstva. Postojao je strah, neurotični simptom, da možda kod kuće nema nikoga. Kada bih se vraćao iz škole, nisam mogao da izdržim da prođe vreme koje je potrebno nekom od roditelja da bi došao do ulaznih vrata i otključao ih. Ako bi vrata bila zaključana, doživeo bih paničan strah. Dakle, vrata su uvek morala biti otključana, što je odmah značilo da je unutra neko, mama ili tata svejedno. Vrata bez vratara. Interesantno je da nikada nisam pomislio da bi unutra, u stanu, mogao biti neko treći. Vratar kao službeno lice, neko ko propušta ili ne propušta. Nisam bio baš previše maštovit. Kada smo počeli sa tom praksom, dakle, kada bih se vratio kući i uvideo da je neko od roditelja prisutan, vrata su se zaključavala. Ali tako je bilo samo u početku, s vremenom su vrata posle mog dolaska sve češće ostajala i nadalje otključana, dok najzad nije potpuno zaboravljeno na to zaključavanje-otključavanje, vrata su ostajala stalno otključana i danju i noću, mogao je da uđe ko je hteo. Nekako baš posle maminog preudavanja, prestao je i taj strah od zaključanih vrata. Ali otac ih ni nadalje nije zaključavao, kao da se nadao nečijem iznenadnom povratku: da se mama kojim slučajem vratila, prihvatio bi je oberučke. Mnogo kasnije, u periodu kada sam propagirao ideju ludila, bio sam prilično usamljen. Većina prijatelja me je izbegavala, što je bilo normalno. Ali posle izvesnog vremena sve više je počeo da me okružuje jedan poseban soj ljudi, bili su to poniženi i uvređeni, što bi se reklo. Njima očigledno nije smetalo što idem ulicom i razgovaram sam sa sobom. Naprotiv, to ih je čak privlačilo. Prepoznali su me kao svog. Plašio sam se samoće, a nisam više bio u prilici da biram, tako da sam prihvatao njihovo društvo. Otac je bio po službenoj dužnosti primoran da se preseli u drugi grad, ali ja nisam bio u dilemi, odlučio sam da ostanem u Đurvideku. Mislim da je otac to i želeo, plašio se da ga ne kompromitujem svojim ponašanjem, u stvari, stideo me se. Procenio je da mogu da se brinem sam o sebi, bio sam već punoletan. No, možda se i kolebao šta da radi, ali već sama najava njegovog odlaska kao da me je definitivno otreznila, prestao sam da se glupiram. Rešio sam da živim bez ikakve ideje, samo jednostavno da postojim. U podsvesti sam možda želeo i da se približim ocu u nadi da bi me ipak poveo sa sobom. No, u svakom slučaju, prestao sam da provociram okolinu. Postao sam običan mlad čovek, kao i hiljade i hiljade drugih. Odlučio sam da se upišem na Pravni fakultet, iako je otac smatrao da treba da studiram medicinu, da tako nastavim porodičnu tradiciju.  Slao mi je novac poštom, a ostavio mi je i stan i svoj automobil, što je po njemu bilo dovljno da se rasprše sve njegove brige. Takođe, nadao se da će ova nova situacija pokrenuti mamu da me češće posećuje. A dobro je znao da je meni potebna samo mama i niko drugi.