15 Apr OBAVEŠTENJE UDRUŽENJA KROKODIL U VEZI S NAPADIMA NA DIREKTORKU NAŠE ORGANIZACIJE, MILENU BERIĆ
Tokom poslednjih nedelju dana, Udruženje KROKODIL i direktorka Milena Berić doživeli su još jednu produženu kampanju javnih defamacija i neosnovanih optužbi praćenih uobičajenom baražom uvreda, psovki, omalovažavanja i neizbežnih pretnji fizičkim i seksualnim nasiljem, pa i smrću.
Sve je to motivisano online-gostovanjem Milene Berić na jutarnjem programu TV Nova u utorak 08/04/2025 na kom je, zajedno s Feđom Štukanom, komentarisala nedavno proterivanje iz Srbije italijanskog pijaniste Davidea Martela kao i čitav niz sličnih situacija u kojima se vlast neumoljivo obrušavala na (uglavnom regionalne) umetnike i kažnjavala ih proterivanjem i otkazivanjem gostoprimstva zbog podrške koje su neštedimice davali demokratskim procesima u našoj zemlji. Eklatantan primer za to je upravo Feđa Štukan koji je, razgovarajući s voditeljkom Nevenom Madžarević, analizirao različite dinamike protesta i ujedno izrazio osnovanu zabrinutost za sve vidljiviju infiltraciju etnonacionalističke desnice u protestne redove te potpuno normalizovano prisustvo nacionalističkih simbola, četničkih zastava i grbova, šajkača i šubara s kokardama i drugih elemenata koji u velikoj meri kvare onu čistu sliku koju su studentski protesti negovali na samom početku, pre njihovog značajnog omasovljenja. Da bi potkrepila sve to, Milena Berić je dodatno problematizovala činjenicu da proteste obezbeđuju „ratni vojni veterani“ što, da stvar bude još gora, nailazi na otvoreno oduševljenje mnogobrojnih građana i akutni manjak bilo kakve zapitanosti nad tim gde je sve bila i šta je sve radila vojna formacija kojoj su u ratovima devedesetih ovi naši vajni „zaštitnici“ pripadali. Da je istim tim ljudima nekako delegirano veoma sumnjivo pravo da vrše „građanska hapšenja“ pogotovo je neprihvatljiva i krajnje skandalozna.
Govoreći o tome, Milena Berić se referisala na SNIMAK koji je tih dana kružio društvenim mrežama. Na njemu se vide sredovečni muškarci u rasparanim uniformama kako slobode lišavaju dvojicu civila tokom protesta 15. marta a da do danas nismo saznali, niti je, čini se, bilo koga to uopšte interesovalo, ko su ti uhapšeni ljudi, šta su uradili, zašto su uhapšeni, gde su odvedeni, kakva je njihova dalja sudbina i slična (mnogima očito potpuno nevažna) pitanja. Milena Berić je više puta rekla da su protesti “najdemokratskija stvar koja nam se desila u poslednjih 12 godina” i da svim srcem podržavamo studente u njihovim zahtevima pa i da im, kao organizacija, već mesecima unazad na različite načine pomažemo. Osim toga, naglasila je da mlade nikako ne treba kriviti za neznanje jer je njihova iskrivljena optika posledica odrastanja u ovom društvu te da su za zataškavanje zločina i kreiranje jedne autoviktimizujuće ili herojske fantazije na mesto krvavih i prljavih bratoubilačkih ratova koji su većim delom pokretani i vođeni iz Beograda odgovorne isključivo političke elite.
Odmah po završetku spomenute emisije, na Milenu Berić se, kao i na naše Udruženje, sručila serija orkestriranih napada s povremenim manipulativnim pokušajima personalizacije navedenog iako je reč bila o fenomenu a ne o bilo kom konkretnom pojedincu, organizaciji pa čak ni neformalnoj grupi. Naglašavajući u brzo objavljenim proglasima da su “zapanjeni nastupom u jutarnjem programu televizije Nova S” te da se “kao studenti sećamo, poštujemo i zahvalni smo svima koji su branili slobodu i nezavisnost naše zemlje… i na one koji su pri tom herojskom činu dali svoj život za Srbiju”, studenti su požurili da naglase da je navedena podrška “jedan od najlepših primera međugeneracijske solidarnosti” kao i da, uprkos postojećem snimku, poreknu da su vršena “arbitrarna hapšenja” svodeći sve na ujedinjenje Srbije “zarad budućnosti u kojoj će vladati sloboda, jednakost i tolerancija”. Studentska tela (tzv. plenumi) su se, tako, nesumnjivo svrstala uz sve one koji sistematski već više decenija prekrajaju istine o srpskom učešću u ratovima devedesetih na prostoru Jugoslavije pretvarajući ih u „herojsku borbu za slobodu otadžbine“ i slična naknadno implantirana i spram logike vremena i mesta potpuno nelogična pa i nemoguća tumačenja ondašnjih zločina i tragedija te njihovih glavnih počinioca.
Mi iz Udruženja KROKODIL snažno podržavamo našu direktorku Milenu Berić i stajemo u odbranu elementarnih etičkih vrednosti koje nas pozivaju na neprestano stremljenje ka istini, ma koliko ona umela da bude bolna, kao i na radikalno kritički stav prema stvarnosti u kojoj živimo. Žao nam je što među mladim ljudima pronalazimo jednak broj zabluda spram naše novije istorije koliko ih ima i u ostatku društva ali to nas zapravo ne čudi. Mi na takve bajke, najjednostavnije rečeno, ne nasedamo i čuvamo svoje pravo da se kritički ophodimo prema svemu što koči naše društvo u podrobnom suočavanju s tragičnim i strahovito korozivnim nasleđem novije istorije, konkretno onim njenim delom koji nazivamo zbirnom imenicom „devedesete“. Upozoravamo da sve što nas mori i ometa u napretku neće tek tako nestati samo zato što smo spremno i bezosećajno zapušili oči i uši a pre svega srca prema svim strašnim posledicama zločina i onima koji su ih vršili a koje su, na kraju krajeva pokretali i omogućavali praktično isti političari protiv kojih se postojeći protesti i vode.
Naglašavamo da je naša podrška studentskim protestima kao i građanskim demonstracijama i dalje snažna i na različite načine prisutna. S druge strane, smatramo našom elementarnom odgovornošću da kontinuirano upozoravamo da se u bolju budućnost ne može zakoračiti zajedno s akterima nemile prošlosti s kojom naše društvo punih četvrt veka nije smoglo snage da se istinski suoči.
Udruženje KROKODIL je osnovano kao platforma za obnavljanje ratovima raskidanih veza između naroda koji su činili nekadašnju zajedničku domovinu Jugoslaviju i već pune dve decenije radi na angažovanju kulture i prevashodno književnosti u toj misiji. U društvu u kom živimo, naročito u poslednjih trinaest godina, mi koji radimo u Udruženju KROKODIL suočavamo se praktično svakodnevno s mnogobrojnim problemima, pretnjama, te različitim oblicima fizičkog i sistemskog nasilja. Voleli bismo da verujemo da će budućnost koju poslednjih meseci zajedno gradimo ponuditi bolje, tolerantnije i inkluzivnije okruženje i ambijent u kom će konačno biti moguć intenzivan rad na građenju daleko harmoničnijeg društva koje neguje pozitivne vrednosti i odnose sa svojim bližim (regionalnim) i daljim (evropskim i globalnim ) okruženjem a ne samo beskrajno perpetuiranje svih zabluda i sukoba iz prošlosti.