17 Feb UKRAJINA, TREĆE KROKODILOVO HUMANITARNO PUTOVANJE, DAN 2, ODESA-HERSON, subota, 17. februar
Mačka je nezvanični simbol Odese, lučkog grada bogate istorije i izrazito urbanog pulsa. Slično Istanbulu, njeni građani i u najtežim vremenima brinu o gradskim mačkama pa se gotovo na svakom uglu mogu videti posudice s hranom i vodom a sam grad, inače vizualno izrazito dinamičan, ispunjen je grafitima i muralima s likom ove životinje što mu daje jedinstveno pitom, inteligentan izgled koji stoji u dirljivom kontrastu s teškim pa i tragičnim stanjem u kom se Odesa i čitava Ukrajina već dugo nalaze i kome se brzi kraj ne nazire. Većinu ovih murala potpisuje grupa uličnih umetnika LBWS 168 a pored činjenice da krase mnoge zidove Odese mogu se naći i u raznim drugim gradovima Ukrajine.
Razaranje je vidljivo u ovom gradu u kom se barokne građevine i trgovi smenjuju s klasicističkim palatama, modernističkim javnim građevinama i socrealističkim stambenim objektima (Hruščovke) i spomenicima, dajući njegovim ulicama neverovatan osećaj istorije koja neprestano teče i valja se, često brutalno i prečesto, na žalost, direktno preko glava ljudi.
Činjenica da je istorijskio jezgro Odese pod zaštitom UNESCO-a paradoksalno sprečava tj. birokratski beskrajno usporava obnovu granatiranih građevina u centru pa rupe od granatiranja na njihovim fasadama i dalje zastrašujuće zjape uprkos volji Ukrajinaca da ih repariraju i građevine na koje su toliko ponosni što brže vrate u njihovo prvobitno stanje.
S obzirom na razne usputne obaveze i činjenicu da se jedno od vozila iz našeg konvoja pokvarilo doslovno na ulazu u Odesu, nastavak našeg putovanja prema Hersonu otegao se toliko da smo u zaraćeni grad na mestu gde se Dnjepar uliva u Crno more ušli oko osam uveče, neposredno pred policijski čas. Kad smo prošli kroz rigoroznu kontrolu i pošli prema baptističkoj crkvi, krajnjem cilju našeg putovanja koje se već proteglo na čitavih 2000 kilometara, potpuno puste hersonske ulice bile su doslovno utonule u mastiljavu tamu tek povremeno presecanu spuštenim ili prigušenim farovima nadolazećih (uglavnom vojnih) vozila.
Rat koji se ovde vodi je perfidni rat dronovima opremljenim razornim granatama koje ruske snage (udaljene od slobodnog dela grada samo 2 km) ispuštaju praktično na sve što se kreće. Napetost u gradu je takva da se doslovno može opipati, nešto što nismo zatekli niti osetili nigde gde smo do sada bili u ovoj nepravedno napadnutoj zemlji a bili smo na mnogim mestima zahvaćenim intenzivnim ratnim operacijama. Sve je to, ili gotovo sve, kompenzovalo nebo istačkano zvezdama i predivni blistavi mesec nad našim glavama.
Zajedno s osobljem Punkta nepobedivosti pri baptističkoj crkvi istovarili smo svu humanitarnu pomoć, kratko popričali i srdačno se oprostili pre nego što smo pošli prema Mikolajivu gde smo planirali da prespavamo u granatiranom hotelu uz reku Buh (vođeni neuverljivom logikom da jednom granatirana građevina neće uskoro biti gađana ponovo) dok su oni ostali tu gde je život turoban i tragičan i jako malo vredi da, u skladu s našim instrukcijama, raspoređuju namirnice koje smo doneli u planirane „pakete preživljavanja“ i spreme ih za sutrašnje okupljanje na Punktu nepobedivosti te da i nadalje iz dana u dan nesebično pomažu preostalim građanima ovog nesrećnog grada duhova da nekako prežive izazovna, teška vremena i dočekaju slobodu i konačni povratak normalnosti.
