16 Jan Zašto kažeš ljubav? u Zrenjaninu
Kulturni centar Zrenjanina, Narodne omladine 1, Zrenjanin
Četvrtak, 8. februar, 18 sati
Ulaz slobodan
Učestvuju: Roberto Grujičić, Tatjana Tabački i Smiljana Tucakov
Moderira: Tamara Marković
U Kulturnom centru Zrenjanina 8. februara od 18 časova, nakon realizovanih događaja u Čačku, Obrenovcu, Novom Sadu i Beogradu, nastavljamo seriju razgovora pod nazivom Zašto kažeš ljubav?
U razgovoru o skrivenom uticaju koji dovodi do porasta nasilja u našem društvu, a pogotovo među mladima, učestvovaće Roberto Grujičić, dečiji psihijatar na Institutu za mentalno zdravlje i jedan od autora podkasta Dva i po psihijatra; Tatjana Tabački, osnivačica nevladine organizacije Skaska, bibliotekarka u Gradskoj narodnoj biblioteci; i Smiljana Tucakov, dramska pedagoškinja, osnivačica Centra za kreativno odrastanje i multikulturalnu saradnju. Razgovor uređuje i moderira Tamara Marković iz Udruženja KROKODIL. U uvodnom delu publici će se obratiti i Đorđo Prstojević, urednik tribinskog programa Kulturnog centra Zrenjanina.
Uoči samog događaja zainteresovani će imati priliku da učestvuju u dinamičnom međusobnom upoznavanju jedan-na-jedan kome će prisustvovati i učesnici panel diskusije koja će uslediti nakon upoznavanja. Ideja je da se već na samom početku susreta, stvori atmosfera ad hoc zajednice u kojoj se svi osećaju slobodnim da podele svoja mišljenja i iskustva.
Neka od pitanja koja će se pokrenuti u okviru razgovora biće: Kako se mladi danas osećaju u našem društvu? Koje vrste nasilja mladi identifikuju kao dominantne? Iz kojih izvora to nasilje najčešće dolazi? Na koje prepreke nailaze u prevazilaženju takvih situacija i kako mi kao odrasli u tome možemo bolje da im pomognemo? Gde vide ključne tačke podrške – u porodici, lokalnoj zajednici, institucijama, vršnjačkoj grupi? Kako umetnost i aktivizam mogu da nam pomognu da poboljšamo kako lične, tako i kapacitete zajednice u pogledu prevazilaženja nasilja i netrpeljivosti?
Tokom razgovora biće predstavljeni i rezultati istraživanja i analiza skrivenog uticaja na porast nasilja u društvu u Srbiji čiji su autori istraživač Srđan Hercigonja i komunikološkinja Milena Berić.
Iz uvoda istraživanja:
Istraživanje koje smo sproveli pokazalo je da su agresija i nasilje u tolikoj meri dominantni u srpskom društvu, da su prodrli u sve njegove pore. Zbog toga je toliko teško identifikovati i mapirati sve njihove „izvore” koji su u ovom radu zbirno označeni kao „kultura nasilja”. Matrica koja služi kao najširi okvir za održavanje „kulture nasilja” identifikovana je – kako u literaturi tako i tokom istraživanja – u zastrašujućim posledicama ratova devedesetih, u traumatičnim iskustvima kojima je srpsko društvo time izloženo ali još i više u pogubnom odbijanju većinskog dela društva da se s traumom suoči. Štaviše, ta trauma, koja poprima oblike društvene anomalije, „hrani” se glorifikacijom ratnih zločina, te održavanjem i aktivnim promovisanjem iskrivljenog sistema vrednosti koji je svojevremeno služio kao kulturna potpora ratovima a i dalje služi kao glavna alatka radikalne negacije počinjenih zločina. Do raskida s ovom dominantom kulturnom matricom te nevidljivim političkim uticajima na porast nasilja nikada nije došlo.
U ovom radu je, zbog aktivne višegodišnje instrumentalizacije mladih od strane državne vlasti, stavljen fokus na samo jednu manifestaciju kulture nasilja, a to su stensili, grafiti i murali, kao relativno nov oblik iskazivanja i promovisanja agresije, pri čemu se ni drugi primeri (poput tradicionalnih, analognih medija, strogo kontrolisanog obrazovnog sistema, kidnapovanih institucija) nikako ne mogu ignorisati. Politička elita koristi upravo ovu vrstu medija (urbane prostore) kao jednu od legitimišućih formula svoje vladavine, jer kroz nju širenje straha i izbegavanje političke odgovornosti postaje pravilo a ne izuzetak, čime se otvara mogućnost dugoročnog ostanka na vlasti i demokratskog nazadovanja.
Zaključujemo da u Srbiji postoji direktan i nevidljiv uticaj države i medija na održavanje specifične i široko rasprostranjene „kulture nasilja” i da narativi u kojima dominira agresivni rečnik doprinose njenom održavanju za šta je zaslužno i nepostojanje strategije za suzbijanje nasilja te da porast nasilja i agresije u društvu, između ostalog, dovodi do porasta femicida. U Srbiji i dalje, od ratova devedesetih naovamo, nasilje je u svim svojim oblicima postalo i ostalo ultima ratio te kao takvo zadržalo visok stepen kredibilnosti kod izabranih političkih elita, njima bliskih medija i, posredno, kod značajnog dela populacije. Smatramo, naime, da nastavljanje politike putem nasilja nikako ne može biti argument protiv sveopšte zastarelosti političkih praksi i nemogućnosti stvarne političke, ekonomske i društvene tranzicije. Indukovano nasilje postalo je bolna svakodnevica građana Srbije.
Celo istraživanje možete preuzeti OVDE.
O projektu Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?
Cilj projekta Zašto kažeš ljubav a misliš na rat? jeste podizanje svesti o opasnostima nevidljivog uticaja koji šire politički akteri čime sistematski legitimišu ekstremno desne ideologije s ciljem jačanja nacionalističkih ideja među širom populacijom u Srbiji, a posebno među mladima. Tri decenije nakon serije krvavih konflikata na prostoru bivše Jugoslavije, osuđeni ratni zločinci se, nakon odsluženih kazni u inostranim zatvorima, polako vraćaju u Srbiju gde su prihvaćeni i slavljeni od strane najviših državnih zvaničnika i obasuti medijskom pažnjom prorežimskih medija. Ne čudi stoga što mnogo godina posle nasilnog raspada Jugoslavije, ljudi u Srbiji i dalje žive s tako iskrivljenim stavovima po pitanju negativnog nasleđa devedesetih godina dvadesetog veka. Mladi ljudi pokazuju fundamentalni nedostatak znanja o ratovima i nasilnom raspadu Jugoslavije. Zarobljeni u međuprostoru između etnonacionalnog i kosmopolitskog identiteta, oni predstavljaju glavne mete zloupotrebe i često su pioniri u rukama moćnih donosioca odluka a alatke kojima se služe za promociju retrogradnih, mrziteljskih politika te za otvoreno veličanje osuđenih ratnih zločinaca, promovisanje govora mržnje, pa čak i direktno podsticanje na nasilje svima su, na žalost, predobro poznate (murali, stensili, grafiti) i najzaslužnije su za nikad ranije viđene razmere estetsko-ideološkog zagađenja naših gradova u poslednjih nekoliko godina.
Projekat Zašto kažeš ljubav a misliš na rat podržala je Ambasada Kraljevine Holandije u Beogradu kroz program MATRA.