23 Mar Arsenijević: Srpsko društvo dramatično podijeljeno o pitanju ruske agresije
Izvor: https://balkans.aljazeera.net/news/culture/2023/3/23/vladimir-arsenijevic-paradoks-srpskog-drustva
Vladimir Arsenijević za Al Jazeeru govori o nedavnim napadima na prostorije Udruženja ‘Krokodil’ na čijem je čelu, građanskom aktivizmu, odlasku u ratom zahvaćenu Ukrajinu i novoj knjizi.
Agencija Krokodil je ustaška, Smrt izdajnicima, Krokodil je nacistička agencija samo su neke od poruka koje su nedavno ispisane na prostorijama književnog udruženja “Krokodil” u Beogradu.
Dogodilo se to nedugo nakon što se Vladimir Arsenijević, nagrađivani i međunarodno priznati pisac i kreativni direktor “Krokodila”, sa svojim kolegama iz udruženja vratio iz Bliznjukija, malog mjesta na istoku ratom zahvaćene Ukrajine u koje je nosio humanitarnu pomoć.
Nije prvi put da se ovo udruženje zbog svog aktivizma nađe na meti napada vandala. Arsenijević kaže da nisu iznenađeni, a da je motiv napadača potpuno jasan.
“Kad pogledate lica tih mladih ljudi, koji imaju najviše 16-17 godina, jasno vam je u kakvom tužnom stanju se nalazi srpsko društvo gde je jedan veliki broj mladih ljudi potpao pod najekstremnije ideološke matrice i služi kao ‘topovsko meso’. Oni su zapravo izvršitelji određenih naloga i dosta je jasna ta linija komande, ako mogu tako da kažem, koja seže od uličara, fudbalskih huligana, zapuštene omladine sa naših ulica… sve do državnih vrhova, praktično”, kaže Arsenijević.
“Nas ništa od svega toga zapravo ne iznenađuje i to je ono, što bi se reklo: ista meta, isto rastojanje”, dodaje.
- Napadu vandala na Udruženje ‘Krokodil’ prethodile su sedmice prijetnji na društvenim mrežama. Imate li indicije ko stoji iza napada i da li su u međuvremenu napadači otkriveni i sanksionisani?
– Reč je o dva odvojena napada koja su se desila dva dana zaredom. Na kamerama se vidi kako prvog dana jedan momak “žvrlja” preteće i uvredljive poruke po zidu u neposrednoj blizini Krokodilovog centra, a drugog dana su se pojavila trojica momaka koji su divljali naokolo, gađali kamenjem nadzornu kameru, pokušavali da polome ogradu i skinu ukrajinsku zastavu koju smo okačili na terasu povodom godišnjice ruske agresije na Ukrajinu. Prema tome, motiv je potpuno jasan.
- Kako se nosite sa ovakvim situacijama i šta nam ovakvi događaji govore o društvu u kojem živimo?
– Mislim da su ljudi koji se nalaze na krajnjoj desnoj strani političkog spektra u našoj zemlji jako ohrabreni i osnaženi i da se normalizovao takav način ponašanja prema onima s kojima se iz ovog ili onog razloga oni politički ne slažu.
Tako je postalo uobičajeno da trpite u najmanju ruku brutalne uvrede na društvenim mrežama, a da to prolazi nesankcionisano čak i kada su pretnje samo blago zamaskirane i kada otprilike glase Nemojte da se čudite ako vas neko zakolje u mračnoj ulici. Dakle, to se tretira kao neka vrsta opomene, što znači da bi samo najdirektnija pretnja mogla da bude zakonski sankcionisana.
S druge strane, moram da kažem da naši kontakti sa nadležnim službama u policiji, konkretno sa Odeljenjem za visokotehnološki kriminal, Antiterorističkim odeljenjem i Kriminalističkom policijom, nisu toliko beznadežni. Takođe, redovno sarađujemo sa javnim redom i mirom, oni obezbeđuju događaje u našem centru i različite skupove.
Ovi ljudi su nas vrlo pažljivo saslušali, primili su sve dokaze o pretnjama, ali ne mogu da kažem da je to rezultovalo detektovanjem počinilaca ili sankcionisanjem, tako da zaista ne znam dokle seže njihova volja kao profesionalaca, a gde nastaje neka vrsta misterioznog zastoja i zašto.
- Napadu su prethodile prekršajne prijave koje su podnesene protiv aktivista ‘Krokodila’ jer ste očistili dječiji park u centru Beograda i prekrečili grafit ‘Kad se vojska na Kosovo vrati’.
– Prekršajne prijave koje je podnela Komunalna milicija – a na kojima doslovno piše da smo nanošenjem bele boje na beli zid narušavali spoljni izgled zgrade – pokazuju čitav paradoks u kojem se nalazi srpsko društvo danas. To je fenomenalna formulacija, baš smo se nasmejali kad smo to dobili. Naravno, konsultovali smo se sa advokatima i sada čekamo da vidimo kako će se sve to dalje odvijati.
To je, takođe, pokazalo i kako postoji jedna vrsta rascepa ili makar manjka komunikacije između dežurnih službi, jer smo mi uredno prijavili skup – i nadležnoj opštini Vračar, i policiji – jasno navodeći da ćemo očistiti park i prekrečiti neprimereni mural koji glasi Kad se vojska na Kosovo vrati, koji je gigantskih dimenzija i vrlo je ratnohušački, a okrenut je prema parkiću koji je namenjen najmlađoj generacijskoj grupi dece.
Javno smo to objavili, pozvali građane da nam se pridruže i imali smo vrlo lepu akciju. Policija je došla da obezbeđuje taj skup, mada nije bilo velike potrebe, ali se onda odjednom pojavila Komunalna milicija koja je pokušala da nas spreči u toj našoj aktivnosti. Mi smo pokazali sve papire koje smo dobili, rekli da imamo puno pravo da to radimo jer smo skup prijavili, oni su nas opominjali da vršimo prekršaj, ali mi smo nastavili da krečimo. Nas u tome niko nije zaustavio, pripadnici policije nisu prstom mrdnuli, ali je komunalna imala pravo da nam ispiše prekršajne prijave.
- Nedavno ste drugi put od početka ruske invazije boravili u Ukrajini. Ovaj put ste humanitarnu pomoć nosili u selo Bliznjuki na istoku zemlje. Kakav je ovog puta bio odziv na akciju i odakle ideja za otkup 400 knjiga za zajednicu Ukrajinaca u Srbiji?
– Odziv je bio neuporedivo bolji nego pre godinu dana. Ovog puta smo imali 190 individualnih donacija. To govori u prilog tome da se društvo dramatično stratifikovalo spram pitanja ruske agresije na Ukrajinu i da u onoj meri u kojoj postoji jedna za mene poražavajuća, šokantna, praktično krvožednost, kod jednog dela našeg društva, kod drugog dela, takođe, postoji veoma mnogo empatije, zabrinutosti, volje i spremnosti da se pomogne.
Ove godine smo prikupljali pomoć za socijalni centar u Bliznjukiju, naselje od 3.500 ljudi u Harkovskoj oblasti na istoku Ukrajine, koje je praktično administrativni centar za određeni broj sela koja se nalaze u neposrednoj blizini, u Lozova distriktu. Budući da se Bliznjuki nalazi neposredno uz liniju fronta i da prima veliki broj izbeglica, dogodilo se da mestašce od 3500 ljudi ima 5000 izbeglica i razmere humanitarne katastrofe su tamo zaista dramatične.
Uz to, medijska slika je takva da mi mnogo znamo o Mariupolju, Odesi, Harkovu, Kijevu… i to divljaštvo koje ruska okupacija unosi u jednu urbanu civilizaciju jeste jedna realistična slika rata. Međutim, u senci svega toga postoji i ruralna Ukrajina o kojoj mi znamo veoma malo, o kojoj ne vidimo apsolutno ništa i koja je često zaboravljena. Distribucija humanitarne pomoći, koja zaista dolazi u impresivnim količinama, nije ravnomerna, a spisak potrebnih stvari koji smo dobili iz socijalnog centra u Bliznjukiju bio je praktično srceparajući. Kada neko u 2023. godini napiše da mu je neophodna konzervirana hrana, topla odeća, pelene za decu i starije, ibuprofen, aspirin… najelementarnije stvari zaista, onda shvatite kakva je muka ljudi koji tamo žive.
Mi smo nakon toga raspisali poziv za humanitarnu pomoć, a ovog puta su ljudi iz dana u dan dolazili u Krokodilov centar i donosili sve što imaju. Nismo tome pristupali kvantitativno, dešavalo se da dođe baka i donese jedno pakovanje pelena jer to je nešto što ona može da priušti, a za nas su ti činovi, naročito spram opšte atmosfere u Srbiji, bili veoma značajni.
Ono što je vrlo interesantno je da se značajan broj Rusa, okupljenih u antiratne organizacije u Beogradu, također uključio u prikupljanje pomoći za Ukrajinu, kao i nekoliko ukrajinskih organizacija kao što je “Čini dobro”.
Usput smo uspeli i u jednoj paralelnoj akciji. Zajedno sa devet izdavačkih kuća iz Srbije sakupili smo deo sredstava i iz distributivnog centra u Kijevu otkupili 400 knjiga na ukrajinskom koje smo doneli u Beograd da bismo napravili jednu pristojnu biblioteku za rastući broj ukrajinskih građana u našoj zemlji. Bili smo srećni da pomognemo u oba pravca – i ljudima koji žive u Ukrajini, i ukrajinskoj dijaspori u Srbiji.
- Sve vrijeme na društvenim mrežama vodili ste neku vrstu ‘dnevnika’, objavljivali zapise iz Ukrajine. Kako ste Vi lično doživjeli tu posjetu?
– Za mene je to zaista vrlo emotivna stvar. Kada je reč o tim aktivnostima, imamo veoma dobru saradnju sa našim prijateljima iz Ukrajine, najviše sa piscem i prevodiocem Andrijom Ljupkom koji živi u Užgorodu. To je grad na krajnjem zapadu Ukrajine, koji se nalazi na ukrajinsko-mađarsko-slovačkoj tromeđi i kroz koji u Ukrajinu ulazi velika količina humanitarne pomoći, uglavnom iz zapadnih zemalja. Andrij od samog početka na različite načine pomaže svojim sugrađanima, ali i ukrajinskoj vojsci, takođe. Na primer, na početku rata je otvorio PayPal račun i uspeo da isključivo od individualnih donacija skupi stotine hiljada evra, a od tog novca je do sada kupljeno 125 terenskih vozila, uglavnom iz Velike Britanije, koja su servisirana i donirana ukrajinskoj vojsci kojoj je to akutna potreba.
Mi smo našim kombijem doneli humanitarnu pomoć od Srbije do Užgoroda, to je nekih 800 kilometara, a onda smo iz kombija robu pretovarili upravo u ta teretna vozila i u konvoju krenuli put istoka Ukrajine. Putovali smo 1.400 kilometara u jednom pravcu da bismo u konačnici isporučili humanitarnu pomoć zaposlenima u socijalnom centru u Bliznjukiju. Taj trenutak kada se pogledate oči u oči sa ljudima sa kojima ste mesecima pre toga održavali redovan kontakt, kojima ste pokušavali makar delimično i privremeno da olakšate život, zaista je dirljiv.
Nakon što smo istovarili sve te kutije s lekovima, higijenskim proizvodima, hranom i odećom bili smo pozvani u jedan mali hol, nismo znali šta će nas tamo zateći, a sve se to dešavalo doslovno između dve zračne uzbune za vazdušni napad koje su tamo svakodnevna realnost. U tom holu se skupilo 200-ak građana, od najmlađih do najstarijih, koji su došli da nas pozdrave. Andrij i ja smo imali mali književni matine i to su zaista neprocenjivi trenuci.
Kompletan utisak se dodatno dramatizovao nakon što smo krenuli dalje ka istoku, praktično smo išli sve do linije fronta, kroz Harkovsku oblast smo ušli u Donjeck. Količina devastacije i destrukcije koju smo zatekli na tom putovanju je zapravo nešto što se ne može lako opisati. Mislim, prizori iz Vukovara, verovatno Alepa, one stvari koje smo viđali po Bosni i Hercegovini polovinom devedesetih godina… to otprilike tako izgleda. To je rezultat mehaničkog razaranja koje je zaista povezano sa jednom plamtećom mržnjom. Kada vidite da je doslovno svaka građevina uništena – privatne kuće, obdaništa, crkve, škole… da je apsolutno sve devastirano, to na čoveka prosto ostavi dubok utisak koji ne prolazi lako.
Pet dana je trajalo to naše putovanje, od toga smo jednu noć prespavali u krevetima, jednu noć na podu lokalnog obdaništa u Bliznjukiju, a preostale tri noći smo vozili. Prešli smo 4.500 kilometara i vratili se u Beograd premoreni, ali ipak mislim da sve to što radimo ima veoma mnogo smisla i za nas, a tek pogotovo za te ljude koji su se zatekli zatečeni u užasu agresije daleko moćnijeg suseda.
- Najavili ste nedavno da će svjetlo dana uskoro ugledati knjiga Duhovi, četvrti i završni tom Cloace Maxime započete romanom U potpalublju.
– Još 1992/93. godine sam preambiciozno zamislio da ću napisati tu tetralogiju koja se zove Cloaca Maxima i koja je započeta knjigom U potpalublju. Nekoliko meseci nakon što je bila objavljena, ta knjiga je van svakog mogućeg očekivanja nagrađena NIN-ovom nagradom, a ja sam se našao pred ogromnom pažnjom javnosti. Tada sam vrlo naivno govorio o svom književnom planu. Objašnjavao sam nadugačko i naširoko strukturu i suštinu tog četvoroknjižja i povremeno dobijao i podsmehe jer mora da je bilo nečeg prepotentnog i pretencioznog u činjenici da neko ko jedva da je objavio prvu knjigu govori kako već zna šta će napisati u naredne tri. I ne samo to… već objašnjava kako će ta četvrta knjiga tetralogije biti pomerena negde daleko u vremenu u odnosu na vreme događanja prve knjige, ali i vreme u kom smo tada realno živeli i da će pripovedač u njoj pripovedati iz neke blistavije realnosti u kojoj su se svi ratovi završili.
Godine su prolazile, ja sam objavio prve dve knjige, zastao sam na pola treće sa početkom NATO bombardovanja Beograda, Srbije i Crne Gore, pisao sam potom i objavljivao razne druge stvari i vratio sam se čitavom tom projektu tek 15-ak godina kasnije. Evo, sad konačno čitavu stvar zaokružujem, baš kako sam tada i obećao, napisavši četvrtu, poslednju knjigu tetralogije Cloaca Maxima. Knjiga je u poslednjim fazama pripreme kod izdavača i njeno objavljivanje očekuje se u maju.