30 Nov Izveštaj sa tribine U odbranu istorije
Tribina “U odbranu istorije” održana je 28. novembra 2020. godine u 12h u Centru za kulturnu dekontaminaciju.
Učestvovali su istoričar Dragan Markovina, pozorišni reditelj Dino Mustafić, novinar Galeb Nikačević i rediteljka dokumentarnih filmova Mila Turajlić a moderirala je istoričarka Dubravka Stojanović.
Tribinu je otvorila Milena Berić iz Udruženja KROKODIL, koje je i glavni organizator ovog događaja. Ona je podsetila da je Udruženje KROKODIL pre tri godine počelo s realizacijom projekta “Ko je prvi počeo? – Istoričari protiv revizionizma” koji je okupio najeminentnije istoričare iz regiona sa željom da se ukaže na opasnost od manipulacije istorijom.
U okviru ovog projekta održane su tribine, letnje škole i rezidencijalni boravci, a kao kruna tog rada objavljena je Deklaracija “Odbranimo istoriju” u junu ove godine. Milena je pozvala sve zainteresovane da potpišu deklaraciju na sajtu www.kojeprvipoceo.rs i najavila završnu konferenciju u februaru naredne godine u Zagrebu.
Nakon Milene, reč je uzela Dubravka Stojanović. Ona je objasnila da je motiv za nju i druge istoričare da se okupe bio osećaj da je njihova nauka zloupotrebljavana dugi niz godina, a naročito 80ih godina XX veka što je utabalo put raspadu Jugoslavije. Ratovi koji su vođeni 90ih, danas su pomereni na teren istoriografije Revizionizam utiče na nas u svakodnevnom životu, i zato je važno da što više građana potpiše deklaraciju.
Prvo pitanje za učesnike tribine bilo je gde istorija njih spotiče. Galeb se zahvalio Vladi Arsenijeviću na pozivu i Dubravki na njenom celokupnom radu i zalaganju. On je rekao da je istorija veliki balast u njegovom životu i traganju za identitetom. To što je dete “nesvrstanih” – od oca Somalijca i majke Srpkinje – pratilo ga je celog života. Shvatio je da po poreklu, konfesiono i rasno ne spada u okvire društva, i da biti “Srbin” podrazumeva uklopiti se u određeni šablon. Galeb kaže da on i dan danas pokušava da raspetlja porodične, društvene i istorijske odnose, kao i unutrašnje sukobe. U tome nikada nije uspevao, a što je više tražio, nije nailazio na odgovore već samo na struje koje su tvrdile suprotno jedne od drugih.
Ono što Milu najviše pritiska je politička zloupotreba istorije. Radeći na dokumentarnim filmovima stalno se susretala sa konačnim, velikim “istinama” – o Titu, o Titovoj Jugoslaviji – i to je ono što nju najviše plaši, jer smatra da niko ne može da poseduje apsolutnu istinu. Osvrnula se na svoj stvaralački postupak, za koji kaže da može da se sažme u jedan dijalog Ljube Tadića i Bate Stojkovića u filmu Zazidani Kokana Rakonjca, kada Ljuba Tadić kaže: “Za tebe postoji samo sloboda i ropstvo, istina i laž, ljubav i mržnja i misliš to je život. A život je uvek između toga, a nikad to”. Mila pokušava da se u svojim filmovima bavi prostorom između toga, ljudima koji su kompleksni, čiji stavovi su složeni, doživljena iskustva kontradiktorna i time pokušava da dovede do razumevanja.
Dragan je rekao da ga je obeležilo to što je proživeo pubertet u Mostaru za vreme rata. On je izneo zapažanje da većina studenata istorije upiše tu nauku da bi potvrdili nacionalističke mitove. Dragan smatra da je veliki problem to što kao i u socijalizmu pre toga, i danas postoji jedna dominantna istina koja ne sme da se dovede u pitanje.
Dino kaže da je i njega umnogome odredio period devedesetih, kada je kao student režije i komparativne književnosti proveo rat pod opsadom u Sarajevu. Tada je počeo da shvata šta je istorija, video je koliko su se ljudi okretali paralelnom svetu kroz umetnost jer je stvarnost bila takva – nasilna – i odlučio da će se u svom radu posvetiti anti-ratnim i anti-nacionalističkim temama i pacifističkom angažmanu. Primetio je da je istorija postala pogonsko gorivo nacionalistima da dalje dele društvo stvarajući alternativne činjenice.
Dubravka je podsetila na neke skorašnje upotrebe istorije u političke svrhe u regionu, i pitala učesnike tribine koja zloupotreba istorije njih najviše potresa.
Galeb je rekao da je tokom odrastanja bio okružen jednim specifičnim tipom ljudi. Vremenom je kreirao dinamiku koja ga je terala da traga za odgovorima, što ga je dovelo do metamorfoze posle koje nije više bilo njegovih starih drugova i okruženja. Ono što Galeba najviše potresa je apsolutna nemogućnost komunikacije ta dva sveta. Deluje kao da se stalno kreću u jednom krugu istih ljudi i da ideje ne dopiru van, do neistomišljenika, a isto je i na drugoj strani. U stanju smo konstantnog udaljavanja i kao da se neprestano trudimo da pronađemo dodatne načine za produbljivanje razlika. U isto vreme, Galeb upozorava da je preterana relativizacija pojmova u cilju pomirenja podjednako opasna kao nedostatak komunikacije, i da se linija negde mora povući.
Dokumentarni film Personal (Hi)stories za Galeba je svedočanstvo o promenljivosti sećanja i tome koliko mejnstrim narativi utiču na kreiranje naših ličnih sećanja i istorija. Za potrebe filma kreatori su pozvali ljude iz različitih krajeva regiona, različitih klasnih statusa, starosnih doba iz svih mogućih sfera društva i pitali su ih gde su bili i kako se sećaju određenih ključnih datuma. Ono što su zaključili jeste da što se dalje ide u prošlost, to njihova sećanja više liče na novinske naslove, a manje na lična iskustva – više se sećaju onoga što je bio zvaničan društveni narativ, a manje onoga što su oni lično radili.
Dubravka se nadovezala na Galebovu priču o dogmatizaciji prošlosti rečima svog kolege Nevena Budaka sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu: “Ne, najopasniji je srednji vek.” Što je dalje to je dogmatičnije, to je bliže mitu. Ti gotovo ne smeš da dotakneš srednji vek, dok još uvek postoji mali prostor slobode da govorimo o, na primer, Srebernici.
Mila je želela da se fokusira na način na koji se oko događaja stvaraju narativi. Prateći naslove medija suprotnog političkog opredeljenja moguće je videti kako se formira slika o svetu nekoga kome niste bliski.
Dragan je rekao da je teško izdvojiti jedan događaj, ali mu je problematično to što nijedna većinska zajednica nema razumevanja za patnju drugih, ubijena je modernizacija duha, infrastrukture i stanja društvene svesti – živimo ultrakonzervativnu stvarnost. Osvrnuo se na još jedan problem, a to je da nas, čak iako se obraćamo svim ljudima iz celog regiona, čuju samo istomišljenici.
Dino je rekao da dolazi iz umetničkog sveta, koji drugačije komunicira sa svojom publikom – jezikom emocije i saosećanja pokušava se da se razume onaj drugi. Umetnost je subverzivna jer kritički preispituje narative.
Dubravka je rekla kako su ona i njene kolege pisali Deklaraciju “Odbranimo istoriju” šest meseci, i za to vreme promenili 29 varijanti da bi došli do 10 tačaka koje se bave samo osnovama. Njeno pitanje je da li smo se kao društvo stvarno vratili na nivo gde raspravljamo o samim osnovama, i zbog čega ponovo imamo potrebu da se obraćamo celom regionu.
Galeb smatra da se jesmo sveli na osnovni nivo, jer pored ostalog, ne možemo čak ni da damo ime tom regionu u kojem živimo. On izvlači zaključak da je jedino kako možemo da se razumemo preko uzajamne identifikacije. Nema emocije dok ne nađemo neku zajedničku tačku.To je ono što treba da nađemo mi u regionu, zajedničku tačku preko koje ćemo osetiti empatiju jedni prema drugima.
Za Milu svođenje na osnovno nije nužno loša stvar. Ona smatra da može biti dobro to što imamo priliku da krenemo da gradimo ispočetka – i deklaracijom i svojim radom.
Mila kaže da nju veoma zanimaju mesta sećanja – muzeji, spomenici, bioskopi i druga mesta gde vodimo nove generacije da upoznaju ko su oni i gde pripadaju, kakvo je društvo u kojem rastu. Na pitanje kome se obraćamo, ona odgovara da bi želela da dopre do novih generacija. Projekat kojim se trenutno bavi tiče se Jugoslavije i nesvrstanih, tako da ima priliku da upozna ljude iz velikog broja zemalja i da proširi ideju“region” i polje obraćanja.
Dragan smatra da je razvoj društva cikličan i da smo trenutno u fazi pobede retrogradne nacinalističke desnice, ali da će taj period proći i da je bitno narednim generacijama ostaviti nešto na šta se mogu osloniti.
Dino smatra da je ovaj prostor jedan duhovni prostor u kojem postoji mnogo više stvari koje nas zbližavaju nego onih koje nas razdvajaju i zato je važna deklaracija o zajedničkom jeziku. Za njega ovaj prostor nikad nije prestajao da bude jedinstvena celina jer ima priajtelje i saradnike iz svih republika, i to nikakve administrativne podele ne mogu da promene. Dinov zaključak je da sve ono što čine jeste osvajanje slobode od institucija koje su u poslednjih 30 godina učinile da revizionizam postane naučni mejnstrim.
Učesnici su odgovorili na pitanja publike – koliko aktivnosti kao što su različite deklaracije ili apeli mogu da pomognu u pokušaju menjanja stvarnosti, je li jugoslovensko iskustvo jedinstveno i da li ima smisla baviti se radom na menjanju sveta, ako se istorija ponavlja?
Dubravka je rekla da bi moglo da se zaključi iz njenog pisanja da nam nema spasa jer se ništa ne menja poslednjih vek ili dva, ali bi to značilo da je sve već determinisano, što nije njeno mišljenje. Ona misli da treba i možemo da ukažemo na naše probleme, a ne da pravimo mit o našoj prošlosti.
Galeb je završio svoje izlaganje time da on ne želi da posmatra našu situaciju kao dobru ili lošu, već kao okolnost koja treba da bude prilika da se izrazimo i da stvaramo. Primetio je jedan problem kod nas – a to je da se vrlo često čine radikalni raskidi sa prošlošću, i da se budućnost gradi na anti-prošlosti, što dovodi do toga da ne postoji neprekinuti kontinuitet u razvoju koji bi kroz određeno vreme kreirao generaciju koja bi na leđima prethodnika mogla da stvori nešto izuzetno. Ne sme da se zanemari važnost onoga što radimo jer smo tek na početku.
Dragan je odgovorio da ima smisla pisati deklaracije i apele jer ljudi koji su u manjini, kao što su mnogi misleći ljudi ovde, dobijaju signal da postoje drugi njima srodni ljudi. Što se tiče jugoslovenskog pitanja, Dragan smatra da to jeste jedinstven slučaj zbog niza specifičnosti ovog područja, ali naše iskustvo ipak može da posluži Evropskoj Uniji koja se nalazi u tačci gde je Jugoslavija bila 80ih godina.
Mila je rekla kako u poslednje vreme provodi dosta vremena u Parizu, te da joj nije jasno zbog čega nedostaje osećaj da je Evropska Unija jedan politički projekat za koji se vredi boriti, i da u tome iskustvo Jugoslavije može da bude poučno. Deklaracija po njoj ima smisla jer predstavlja početak dugog procesa koji je pred nama i pomaže u stvaranju koordinatnog sistema koji ostaje mlađim generacijama.
Potpišite deklaraciju “Odbranimo istoriju” na www.kojeprvipoceo.rs.