25 Nov KOMŠIJSKE PORUKE, ULIČNA UMETNOST I GOVOR MRŽNJE – LICEULICE
Zidovi Beograda i drugih gradova u Srbiji ispisani su i oslikani raznovrsnim porukama – od izjava ljubavi i šaljivih opaski, preko šarenih i dekorativnih murala, do sve brojnijih navijačkih i „patriotskih“ poruka. Tek povremeno primetimo i provokativnije društveno kritičke murale, stensile ili grafite, koji veoma brzo postaju meta napada i intervencija. Iako više ne tumačimo svako delo ulične umetnosti kao vandalizam, čini se da smo propustili da debatu o tome šta smatramo (ne)prihvatljivim u javnom prostoru preusmerimo sa forme na sadržaj poruka na zidovima, koje su sve zasićenije pozivima na mržnju i nasilje.
Iako naš zakon zvanično zabranjuje samoinicijativno pisanje i crtanje po zidovima, kazne su retke, a mnogi grafiti godinama ostaju netaknuti, pa bi se reklo da postoji prećutni dogovor o tolerisanju ovakve vrste izražavanja. Mnoge evropske zemlje primenjuju politiku nulte tolerancije prema grafitima, koja podrazumeva da oni bivaju prekrečeni u najkraćem mogućem roku. U Srbiji to definitivno nije slučaj, delom zbog sveopšte inercije i nemara, a delom i iz interesa, budući da ulica može da posluži kao važan medij. Razne političke grupe gradske zidove koriste za besplatnu promociju svojih ideja i vrednosti, usmerenu ka najširoj publici, pošto je mnogo lakše prebaciti kanal nego ignorisati agresivne poruke kojima smo obasuti sa svih strana.
Šarenilo i haotičnost poruka na gradskim zidovima, pogoTovo onih političkih, oslikava složenost i polarizovanost jednog društva, što ne mora biti loša stvar po sebi. Ipak, pored raznih formi street arta, privatnih poruka i supkulturnih dopisivanja, na ulicama je poslednjih godina veliki broj grafita koji izražavaju nedvosmislen govor mržnje prema različitim manjinskim grupama, rasizam, etničku netrpeljivost i homofobiju, pa i nacističke simbole poput kukastih krstova i otvorene pozive na nasilje.
Kada neko obeleži jedan čitav zid ili deo betona na kojem su uvek postojali grafiti različitih tipova, na primer, bojama srpske zastave, odjednom je taj zid zabranjen za dalje komuniciranje, i vi nemate mogućnost da tu bilo šta pišete jer postoje ljudi koji su zaduženi za održavanje takvih intervencija.
Sve učestalija pojava su i grafiti i murali koji zagovaraju nacionalizam, produbljuju podele i perfidno promovišu mržnju i agresiju, poput murala „Kad se vojska na Kosovo vrati“, koji se ispisuju na veoma velikim površinama, ili preko dvesta pedeset murala i grafita posvećenih osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću, koliko ih je prebrojala i mapirala Inicijativa mladih za ljudska prava. Koristeći klasične tehnike ulične umetnosti, poput stilizovanih ispisa, murala i stensila, desničarske grupe na ovaj način šalju zbunjujuće vizuelne signale koji imaju za cilj zamućivanje predstave o poreklu ovakvih poruka.
Verovatno najpoznatiji mural s Mladićevim likom nastao je pre više od tri godine na fasadi jedne stambene zgrade na uglu Njegoševe i Ulice Alekse Nenadovića u Beogradu. Mural je mnogo puta bio prekrečen, ižvrljan, ispisivan drugim porukama i ponovo obnavljan. Neko vreme su ga maskirani mladići čuvali tokom noći, a na jednom od protesta aktivistkinja Aida Ćorović gađala je mural jajima, zbog čega je osuđena za narušavanje javnog reda i mira. Komunikološkinja i izvršna direktorka udruženja Krokodil, Milena Berić, kaže da su grafiti mržnje i slični murali samo jedna od mnogih manifestacija kulture nasilja, prisutne u svim porama društva.
„Nije to samo mural Ratka Mladića, već cela Njegoševa ulica, koja je od Mitićeve rupe do Kalenić pijace bila prekrivena porukama mržnje. Pre tri godine pojavio se i mural Vladimira Putina prekoputa Osnovne škole ’Vladislav Ribnikar’. U Mitićevoj rupi, gde je bio grafit sa ispisom ’Kad se vojska na Kosovo vrati’, nalazi se parkić sa igralištem za decu, koja isto vide te poruke“, ističe Milena Berić, koja je zajedno sa kolegama iz udruženja Krokodil učestvovala u akciji prekrečavanja tog grafita. Kako ona objašnjava, kulturu nasilja ne čine samo grafiti mržnje, već i rijaliti programi u kojima se promovišu nasilje i drugi agresivni medijski sadržaji. „To su samo refleksije problema duboko ukorenjenih u našem društvu, koji su postali prihvaćeni vrednosni sistem, pogotovo za mlade ljude. Odrastajući u takvom sistemu, oni i sami postaju promoteri kulture nasilja“, kaže naša sagovornica. Kao najveći problem ona izdvaja ipak to što poruke koje sadrže mržnju, nasilje i agresiju normalizuju upravo donosioci odluka. „Ono što nam je potrebno jeste suočavanje s prošlošću i priznavanje onoga što se desilo, a ne stvaranje novih mitova kroz istorijski revizionizam, kojim se generišu novi konflikti.“
Akcije uklanjanja grafita mržnje, koje sprovode udruženja poput Inicijative mladih za ljudska prava i Krokodila, često nailaze na otpor institucija, ali i onih koji ovakve murale oslikavaju i održavaju. Nakon uklanjanja grafita mržnje aktivisti i aktivistkinje dobijali su pretnje putem društvenih mreža, legitimisani su i protiv njih su podnošene prekršajne prijave, kancelarije ovih udruženja ispisivane su pretećim natpisima, a murali i grafiti s poru kama mržnje ubrzo nakon uklanjanja ponovo su nicali na istim mestima i u njihovoj okolini. Ovakve reakcije samim aktivistima, ali i široj javnosti, šalju jasnu poruku da je svaki pokušaj uklanjanja nacionalističkih grafita i murala opasan poduhvat.
Istoričarka umetnosti Ljiljana Radošević, koja se bavi upravo uličnom umetnošću, smatra da ovakvi murali, koji se organizovano oslikavaju i okupiraju velike javne površine, uništavaju ekosistem ulice. „Kada neko obeleži jedan čitav zid ili deo betona na kojem su uvek postojali grafiti različitih tipova, na primer, bojama srpske zastave, odjednom je taj zid zabranjen za dalje komuniciranje, i vi nemate mogućnost da tu bilo šta pišete jer postoje ljudi koji su zaduženi za održavanje takvih intervencija, koji mogu biti i agresivni. To direktno proizvodi problem u grafiti kulturi jer klinci koji su ranije pokušavali da se bave grafitima u svom kraju više nemaju prostor da to rade.“
Osim što se samonikla ulična umetnost obeshrabruje, porastom broja planski oslikavanih nacionalističkih grafita i murala ulična umetnost se potiskuje iz gradskog jezgra. Marginalizacijom ulične umetnosti i zauzimanjem javnog prostora intervencijama koje promovišu ekstremizam, nasilje i mržnju guše se društveni dijalog i kritičko mišljenje, a građanima i građankama se uskraćuje pristup različitim vrstama ulične umetnosti i uvid u mogućnosti ličnog izražavanja u javnom prostoru.
Iako bunt protiv represivnih društvenih sistema zauzima značajno mesto u uličnoj umetnosti, organizovanih akcija grafitera i strit art umetnika i umetnica protiv sve prisutnijih grafita mržnje i nacionalističkih murala kod nas nema mnogo. Poneki stensil sa likom Mladića osvanuo je prekriven srcima ili intervencijama u nekom drugom obliku, kao što su pre desetak godina stensili sa likom Putina dobijali misteriozne karnevalske brkove. Ulična umetnost danas se, ipak, mahom okreće ili čisto dekorativnim radovima ili angažovanim delima koja se ne suprotstavljaju direktno porukama mržnje, ali afirmišu drugačije vrednosti ravnopravnost, slobodu, solidarnost, ljudska prava i mir, najčešće kroz novi muralizam, odnosno murale koje strit art umetnici i umetnice oslikavaju uz dozvolu, na za to predviđenim mestima.
Ulična umetnost i druge intervencije kojima se komuniciraju različiti stavovi i vrednosti ključne su u oblikovanju kolektivnog identiteta u urbanim sredinama. Svi oslikani i ispisani zidovi u gradu govore nam o tome ko smo mi kao zajednica. Kako zaključuje Ljiljana Radošević: „S društvom u kojem uopšte nema grafita nešto nije u redu, a sa društvom u kojem ima previše grafita svih vrsta, kao što je naše, isto nešto nije u redu. To što imamo i dalje mogućnost da ispisujemo grafite gde god i kako god, što svako može da izađe na ulicu i kaže ono što misli zapravo je neka vrsta oduška. Nakon decenija raznoraznih kriza, što ekonomskih, što socijalnih, što ratnih, imam osećaj da živimo u ekspres loncu, a da su grafiti onaj deo na vrhu koji ispušta paru da ne bi eksplodirao.“
Akcije uklanjanja grafita mržnje, koje sprovode udruženja poput Inicijative mladih za ljudska prava i Krokodila, često nailaze na otpor institucija, ali i onih koji ovakve murale oslikavaju i održavaju. Ovakve reakcije samim aktivistima, ali i široj javnosti, šalju jasnu poruku da je svaki pokušaj uklanjanja nacionalističkih grafita i murala opasan poduhvat.
tekst: Anja Anđušić
fotografije: Predrag Trokicić, Jana Danilović
Izvor: LICEULICE