Arnon Grunberg: Ne bi ovaj svet bio bolji ako bi ljudi više čitali

17 Jul Arnon Grunberg: Ne bi ovaj svet bio bolji ako bi ljudi više čitali

S Arnonom Grunbergom razgovarao je Marko Marić, KROKODILov novinar na dan, za list Nedeljnik.

Iako bih voleo da verujem u ideju da obrazovanje ljudi može rešiti sve probleme – ta ideja je potpuno naivna i neprecizna. Verujem da ukoliko znate više, možete lakše napraviti razliku između toga šta je istinito, a šta nije, odnosno da možete intuitivno znati kome treba, a kome ne treba verovati

Arnon Grunberg, holandski pisac i jedna od najvećih književnih zvezda dana­šnjice, bio je gost ovogo­dišnjeg festivala „Kroko­dil“. Rođen je u Amsterdamu, a roditelji su mu nemački Jevreji koji su preživeli Holokaust emigriravši u Holandiju. Nje­gov otac je bio trgovac knjigama, a majka učiteljica. Ova porodična pozadina ima­la je veliki uticaj na njegovo književno stvaralaštvo. Grunberg je napustio sred­nju školu sa sedamnaest godina i ubrzo nakon toga započeo je svoju književnu karijeru. Pažnju javnosti privukao je već svojim prvim romanom „Plavi ponedelj­ci“, a najpoznatije njegovo delo je roman „Tirza“, koji je samo u Holandiji prodat u 300.000 primeraka i osvojio je veliki broj književnih nagrada. Njegova dela prožeta su kritikom društva, preispitivanjem na­metnutih normi crnim humorom i sar­kazmom, a pored pisanja fikcije bavi se i esejistikom, piše kolumne za pozna­te svetske medije. Njegov roman „Tirza“ imao je ogroman uspeh i u Srbiji, a pre neki dan u našim knjižarama pojavio se njegov „Azilant“.

Šta vas je prvobitno inspirisalo da postanete pisac, kada se to desilo i kako se ta inspiracija razvijala tokom vremena?

Kao srednjoškolac želeo sam da bu­dem glumac, zbog toga sam napustio gimnaziju. Nakon toga, otvorio sam sop­stvenu izdavačku kuću jer sam želeo da budem izdavač. Mislim da sam još tad, u tajnosti, imao želju da postanem autor, ali sam se plašio razočaranja. Ono što me je inicijalno inspirisalo jeste činjenica da još kao dete nisam bio prosečan čitalac – čitao sam zaista mnogo. Za mene, či­tanje je bilo esencijalna zanimacija, ali i način da učim o životu. Mnogo više od zanimacije i razonode. Pretpostavljam da mi je, kao tinejdžeru, prevladala želja za življenjem drugačijeg života – da ra­dim nešto drugačije. To je za mene bilo presudno kada sam odabrao ovu pro­fesiju. Pisanje je za mene aktivnost ko­jom se mogu baviti s najvećim zadovolj­stvom i to je ono što me inspiriše. To je moj posao, mislim da postajem sve bo­lji. Ono daje smisao mom životu i to je za mene najbitnija stvar, a nadam se i mo­jim čitaocima.

Neke od tema koje istražujete u svom radu su teme identiteta, raseljenosti i egzistencijalne teskobe. Šta vas pri­vlači kod njih i da li se identifikuje­te sa njima?

Naravno. Mislim da se većina ljudi u životu susreće s ovim temama. Svi po­znaju probleme egzistencijalne tesko­be, dok se veliki broj susreće i sa pro­blemom raseljenosti. Suočavanje sa tim problemima nije jedinstveno ni za koga. Mislim da je to jedan od komfora koje sam otkrio kroz književnost, pogoto­vo kada sam čitao kao tinejdžer. Shva­tio sam da nisam jedina osoba na svetu koja se suočava sa određenim problemi­ma; kroz čitanje otkrivate da je mnogo ljudi pre vas, kao i da će mnogo ljudi po­sle vas biti primorano da se suočava sa is­tim problemima, tugom i patnjom.

Vaša dela uključuju i tragediju i hu­mor. Kako balansirate i zašto je va­žno uključiti oba?

Mislim da je važno uključiti i jedno i drugo. Bez humora, roman bi bio ne­podnošljiv, dok humor bez patnje nije humor. Kada je reč o humoru, uvek je reč o bolu, tako se sa bolom nosimo na lak način.

Ono što je primetno u vašim delima, to je da često preispitujete normal­nost. Šta uopšte znači biti normalan i da li postoji neki standard za to?

Mislim da je ovo važno pitanje. Ne, ne postoji standard za normalnost. Ona je više nego precenjena. Naravno, ne posto­ji jedna definicija normalnosti, to bi bilo zaista zastrašujuće i kontraproduktivno. Mislim da je normalnost, zapravo, stan­dard ponašanja koji očekujemo jedni od drugih. Psihijatar mi je jednom rekao ne­što interesantno – nemoguće je definisati normalnost, ali, naravno, možeš defini­sati šta su mentalne bolesti. Međutim, u nauci, ono što je bitno za normalnu oso­bu, odnosno na osnovu čega se određu­je da li je neko normalan ili ne, jeste da ona može da menja svoje ponašanje u skladu sa kontekstom. Kada smo sami kod kuće, ponašamo se drugačije nego kada smo na poslu ili kada nastupamo ovde na festivalu i pričamo o svom radu. Dakle, puno mentalno obolelih ljudi se, u stvari, stalno ponaša na isti način. Ne mogu da se prilagođavaju i igraju različi­te uloge. Upravo to igranje različitih ulo­ga za mene znači biti normalan. To je za mene jedna od najvažnijih stvari u životu i zbog toga nastavljam da pišem.

Kreirate vrlo složene likove.

Mislim da se ta kompleksnost ogleda u načinu na koji gledam na život, samog sebe, i dosta posmatram druge. Rekao bih da je to esencijalno za romanopi­sca, kao i da bude temeljan, a ne plitak, i da uvidi da ljudi uistinu jesu komplek­sni. Da imaju drugačije želje i požude – mnogo stvari istovremeno, a ne samo jednu stvar.

U romanu „Tirza“ definisali ste lju­bav na sledeći način: „Ljubav je međusobno iskorištavanje sa po­štovanjem.“ Da li je ljubav samo is­korištavanje ili postoji i zadovoljstvo?

Nadam se da postoji i zadovoljstvo, ali ono, ispostaviće se, često ostane zabora­vljeno.

Jedan od zanimljivih citata iz „Tirze“ je sledeći: „Očigledno, nije važno ko­liko imaš godina – pedeset četiri, pe­deset osam, šezdeset dve – ako prebi­jeni dečak jednom uđe u tebe, i ako ga ne isteraš na vreme, on će osta­ti tamo zauvek.“ Da li zaista mislite da je to slučaj, i da li to dolazi iz lič­nog iskustva?

Mislim da to jeste slučaj i da na neki način dolazi iz mog iskustva. Takođe, mislim da niko ne bi trebalo sebe da vidi, ukoliko je to moguće, kao žrtvu ili neko­ga ko zaslužuje bolje. Trebalo bi svako da se bori protiv sopstvenih tendencija ka bivanju nesrećnim. U jednom momen­tu imaš tog prebijenog dečaka u sebi i, kao važan segment identiteta, ta pretu­čenost postaje deo tebe. Ona je recept za nesrećan život i trebalo bi da se svako s njom izbori.

U oba romana, „Tirza“ i „Azilant“, supruge glavnih likova nemaju ime­na. Da li postoji razlog za to?

Kada je reč o „Azilantu“, supruga ima nadimak „ptica“, a u „Tirzi“ mi je bila važna činjenica da supruga ima funk­ciju. Nazvana je majkom, suprugom ili bivšom suprugom – limitirana je na svo­ju funkciju. To je glavni razlog zbog kog nema ime.

Takođe, u oba romana, glavni liko­vi su u određenoj meri ljudi koji uga­đaju drugima, takozvani piplplizeri, podnoseći mnogo toga da bi zadovo­ljili druge. Zašto je to tako, i da li ta dva lika imaju bilo kakvu vezu jedan sa drugim?

Da, obojica su produkt mog uma, za­sigurno imaju tu konekciju. Za mene su oni mnogo drugačiji. Hofmester, glav­ni junak „Tirze“, opsednut je rizikom da bude odbačen od društva i da izgubi svoje pozicije u njemu, dok je Bek, glav­ni junak „Azilanta“, neko ko svesno ide na tzv. društvene margine i uživa u svo­joj nevidljivosti. Kada je reč o udovolja­vanju drugima, to je osobina koju i sam, u nekoj meri, posedujem, ali mislim da je to potreba da budu prihvaćeni. Iako se Bek bori protiv toga, to definitivno jeste osobina koju obojica poseduju.

Često komentarišete društvena i po­litička pitanja u svojim kolumnama i esejima. Koja društvena zbivanja su vam, u ovom trenutku, najvažnija?

Napisao sam nefikcijsku knjigu o izbe­glicama, koja je izdata prošle godine. To je važno pitanje za mene i taj problem je deo zapadnog sveta. Na Zapadu se mno­go govori o migracijama. Dolaze ame­rički izbori, dešavaju se dva rata – na Bli­skom istoku i u Ukrajini, to su teme koje me zaokupljaju.

Nažalost, svedoci smo pomenutih trenutnih sukoba. Mislite li da umet­nost i književnost mogu biti neka vr­sta utočišta za te ljude?

Mislim da bi arogantno bilo reći „ne“, ali i reći apsolutno „da“. Nekima da, ali definitivno ne svima. Književnost može spasti ljude, ali može biti i veoma opasna po njih. Ne mislim da bismo živeli u bo­ljem svetu ukoliko bi ljudi čitali više. Mi­slim da je to veoma naivna ideja. Morate znati kako se čita fikcija da biste je čitali i morate razumeti njen koncept, a to nije uvek slučaj.

Možete li da navedete neki istorij­ski primer lažnih vesti koje smatra­te posebno zanimljivim ili uticaj­nim? Kako se ti slučajevi upoređuju sa onim što vidimo danas?

Kada su, na primer, u srednjem veku štetočine počele da se pojavljuju u gra­dovima, ljudi nisu imali predstavu o tome šta je uzrok toga. Najbolji pri­mer lažnih vesti zapravo je bila nemo­gućnost da se o nečemu zna, odnosno manjak obrazovanja. Deo razloga zbog kojih ljudi bivaju zavedeni lažnim vesti­ma jeste da oni sami nisu uvek dovolj­no stručni. Iako bih voleo da verujem u ideju da obrazovanje ljudi može reši­ti sve probleme – ta ideja je potpuno na­ivna i neprecizna. Verujem da ukoliko znate više, možete lakše napraviti razli­ku između toga šta je istinito, a šta nije, odnosno da možete intuitivno znati kome treba, a kome ne treba verovati.