03 Jul PROBUĐENE NA FESTIVALU KROKODIL – OTKRIVANJE NOVIH SLOJEVA U BAJKAMA: OSVETLJAVANJE SKRIVENIH PRIČA
Zašto je uvek žena ta koja je zla, a muškarac taj koji magično rešava sve njene probleme?
Autorke teksta: Katarina Pejić i Katarina Grković, KROKODILove novinarke na dan
IZVOR: OBLAKODER MAGAZIN
Bajke su viševekovni deo naše kulture. Klasične priče poput „Pepeljuge”, „Snežane” i „Trnove ružice” su nam poznate još iz detinjstva, ali da li je bajke moguće podvrgnuti analizi u savremenom kontekstu? Čitanje starih bajki u savremenom kontekstu otvara vrata novim interpretacijama, koje nas podstiču na razmišljanje o ulozi, vrednostima i porukama koje prenose. Zlo se ne rađa, ono se stvara, pa su se tako autorke priča iz
zbirke „Žene, bajke, kraljice”, zapitale šta je to navelo Snežaninu maćehu da „pređe na tamnu stranu”, Pepeljuginu da se prema njoj ponaša kao prema sluškinji? Zašto je uvek žena ta koja je zla, a muškarac taj koji magično rešava sve njene probleme? I, na kraju svega , šta bi se desilo da su ove priče ispričane na drugačiji način?
Zbirka priča „Žene, bajke, kraljice” hrabro preispituje te tradicionalne uloge i donosi novu perspektivu. Ove priče reinterpretiraju klasične bajke, pružajući glavnim junakinjama prostor da izraze svoju snagu i autentičnost. Ova zbirka priča, čije je srpsko izdanje objavila izdavačka kuća Plato, okuplja devet autorki iz regiona poput Jadranke Bargh koja je i došla na ideju za ovaj projekat, Ana Đokić, urednica zbirke, kao i Jadranka Pintarić i Lada Žigo, koje su ovu zbirku i svoje autorske priče predstavljale na ovogodišnjem festivalu Krokodil. Kroz svoje reinterpretacije klasičnih bajki, one donose nove narative i postavljaju pitanja o rodnoj ravnopravnosti, slobodi izbora i samopouzdanju, ali postavljaju i pitanje reprodukcije
ovih narativa i njihovu internalizaciju u svest devojčica kojima se bajke u mlađem uzrastu čitaju. Proučavajući motive ljubomore, zavisti i straha, koji podstiču negativne likove poput maćeha, istražuju razloge zbog kojih su se ove žene okrenule zlu, ali i i pružaju mogućnost da se kroz ovakvu interpretaciju ženski likovi prepoznaju kao junakinje sopstvene priče. Ovime se podseća da su žene i njihove priče jednako važne, kao i priče o prinčevima i kraljevima. Kroz njihove priče, susrećemo se s različitim iskustvima i pitanjima koja pružaju priliku za introspekciju i razmišljanje o
sopstvenim uverenjima.
Kako na globalnom, tako i na lokalnim nivoima, sve više se naglašava važnost rodne ravnopravnosti, samostalnosti i autentičnosti. Stoga, čitanje starih bajki u savremenom kontekstu postaje sredstvo za poricanje istih i reprodukciju stereotipa. Umesto pukog prihvatanja uloga nametnutih u starim pričama, možemo da preispitamo njihovu suštinu i prenesemo nove poruke koje podržavaju današnje vrednosti. Osim toga, ove priče nas navode da se zapitamo o uticaju bajki na našu percepciju sveta i samih sebe, odnosno koliko su te priče oblikovale naš razvoj. Današnje društvo sve više traži priče koje odražavaju raznolikost, snagu i samostalnost ženskih likova. Ova zbirka odgovara upravo na tu potrebu, oživljavajući bajke na način koji pruža inspiraciju mladim devojkama i podstiče ih da veruju u sebe i svoje snove. Upravo o ovim problemima govorile su autorke nekih od priča u razgovoru sa psihološkinjom Đurđom Timotijević i dečjom spisateljicom Dubravkom Uglješić, dok ih je kroz razgovor vodila podkasterka Iva Parađanin.
Raslojavanje
Naše putovanje kroz ovu zbirku kreće jednom posvetom: Dragoj Katarini, da nikada ne čeka princa, nego krene u akciju. – Jadranka P.
Kao ni Jadranki Pintarić, autorki jedne od priča iz ove zbirke, bajke mi nisu čitane pred spavanje, ali na to nikada nisam gledala kao na nešto što bi moglo da utiče na formiranje moje ličnosti. Međutim, nakon razgovora sa autorkama, zapitala sam se da li je to jedan od razloga za to što danas ne sanjarim o „nekom drugom” ko će mi magično razrešiti sudbinu? Da li je moguće da ovako jedna nevina stvar poput bajke može da napravi toliki uticaj na dalji razvoj ličnosti? Ispostavilo se da bajke imaju mnogo više slojeva od onih koje sam primećivala.
Osim klasične borbe dobra i zla u kojoj dobro uvek pobedi, u mnogim bajkama prisutni su klasni motivi koji se ulepšavanjem i uprošćavanjem uvode u sferu dečijeg i naivnog. Pa se tako želja Pepeljugine maćehe da se preko svoje dve ćerke popne na vrh društvene hijerarhije uvija u plašt proste borbe dobra i zla, jer za ovu borbu potrebna je strana koja je zla sama po sebi. Alternativu za ovu priču u zbirci je skovala Vera Vujović pod naslovom Priča o nastajanju.
Takođe, motiv standarda ženske lepote, koji se kao i prethodni motiv, pod velom borbe dobra i zla reprodukuje kroz diskurs bajki. Ovaj motiv prisutan je u skoro svim bajkama, ali kao izvorni se može naći u bajci Snežana i sedam patuljaka u kojoj je izvor zla Zle kraljice zapravo njena ljubomora prema Snežaninoj lepoti. Savremenu priču na temu ženske lepote i straha od starosti, duboko ukorenjen u standarde ženske lepote u zbirci je napisala Jadranka Bargh pod nazivom Bijela kao snijeg.
Ekranizacija bajki omogućava prostor za još viši nivo njihove reprodukcije, s obzirom na to da bajke na ovaj način postaju prisutupačnije deci mlađeg uzrasta, koja ne znaju da čitaju, a koja su u uzrastu koji je ključan za njihov razvoj. Na gore navedene probleme simplifikovanja radnje u pričama, kako su autorke adresirale, na crno-belu sliku i njen uticaj na period bitan za razvoj ličnosti detetea odgovorila je psihološkinja Đurđa
Timotijević. Navodeći da uperiodu razvoja deca zapravo i imaju uprošćenu sliku svega oko sebe, pa je ta crno-bela slika u bajkama zapravo dobra za učenje. Tako se dete uči da postoji dobro, kao i da uvek postoji nada da dobro pobedi zlo.
Kako čitati stare bajke?
Moderne reinterpretacije bajki često se fokusiraju na razvijanje snažnih ženskih likova koji preuzimaju kontrolu nad vlastitom sudbinom, poput princeza koje više nisu bespomoćne, već hrabre i samosvesne junakinje koje deluju aktivno kako bi ostvarile svoje ciljeve. Dakle, u modernoj reinterpretaciji akcenat se stavlja na osnaživanje ženskih likova. Ovo se postiže obrađivanjem aktualnih tema poput društvene pravde, raznolikosti, prihvatanja i borbe protiv nepravde. One prenose poruke o važnosti empatije, hrabrosti i samopouzdanja.
Kao najvažnija u čitanju starih bajki ističe se promena perspektive. Nova perspektiva omogućava nam da preispitamo i razumemo motive negativnih likova poput maćeha ili veštica. Ova nova perspektiva pomaže nam da razumemo da iza zla uvek postoji dublja priča i kontekst. Naša sposobnost da čitamo stare bajke u savremenom kontekstu može nam pomoći da prepoznamo moć pričanja priča i njihovu sposobnost da oblikuju našu perspektivu. To je prilika da odaberemo vrednosti koje želimo da promovišemo u današnjem svetu i da oživimo klasične priče na način koji je relevantan za savremene čitaoce.
Čitanje starih bajki u savremenom kontekstu omogućuje nam da razmišljamo kritički i osvežavajuće o klasičnim pričama. To nam pruža priliku da preispitamo i redefinišemo tradicionalne rodne uloge, te promovišemo vrednosti poput samostalnosti, hrabrosti i ravnopravnosti. Kroz reinterpretaciju bajki, možemo pronaći nove načine za pripovedanje priča koje opisuju savremeni svet i njegove izazove. Uzimajući u obzir ovu zbirku, moguće je da ćete pronaći nove i zanimljive priče koje će vam poslužiti kao inspiracija.
Problematika reinterpretacija
Ipak, treba imati u vidu da savremene interpretacije bajki jesu još uvek samo to – interpretacije. Bajke, kao i sve ostale vrste priča i predanja, žive od reinterpretacije. Onog momenta kada priču više niko ne priča, ona nestaje. Ovaj specifični način života bajki, mitova i drugih oblika narodnih priča govori nam o tome da one u kojem god vremenu da žive, jesu neka vrsta ogledala vrednosti društva u kojem se pričaju. Na taj način možemo analizirati različite trope koji se u bajkama javljaju.
Čini se da nije slčajno da je, recimo, veoma rasprostranjena kombinacija dobrih osobina za žene, u periodu kada se bajke standardizuju u pisanom obliku, zapravo spoj rada i lepote. Svaka lepotica je ujedno i vredna, što je čini primerom dobre strane simplifikovane podele na dobro i zlo. Kada imamo u vidu da su grimovske bajke pod nazivom „Kinder und Hausmärchen“ prikupljene u 19. veku u centralnoj Evropi, možemo lako
zaključiti da one predstavljaju lepo ispričane društvene ideale buržoasko-protestantskog sveta, koji u tom periodu jeste dominantni stalež koji priče sluša i prepričava.
U tom smislu, moramo se zapitati – nisu li i naše savremene interpretacije samo još jedna obnova večnih priča koje kroz ove izmene poprimaju vrednosne trendove našeg doba? Hoće li generacije koje će živeti pola veka kasnije kritikovati koncepte koje unosimo u bajke kao restriktivne iz razloga koje uopšte ne možemo predvideti? Verovatno da hoće i to je dobro. Sudbina onoga progresivnog jeste da bude
prevaziđeno; to je u osnovi i ideja ponovnog čitanja klasičnih priča – da otvore prostor za nove mogućnosti mšljenja i življenja. To će nam se novo verovatno tek pokazati u potpunosti, kada naše verzije zastare, omogućujući svojim postojanjem sopstvenu kritiku. Ipak, kako bismo u ovom projektu bili što uspešniji, možda bi trebalo analizirati šta čini dobru reinterpretaciju.
Poznata italijanska autorka Elena Ferante često svoje priče bazira na starim grčkim mitovima, koji neretko imaju vrlo jednodimenzionalne ženske likove, koji radnji ne doprinose sopstvenom aktivnošću. Ona u svojoj knjizi „Frantumalja“, nekoj vrsti skupa intervjua i komenatara o sopstvenom radu, govori baš o načinu na koji ona ove likove koristi. Zapravo, iako su njene knjige neretko inspirisane ženama iz mitova, one su često u javnom diskursu okarakterisane kao feminističke knjige, koje otvaraju pitanja i teme o kojima se inače ne piše – kao, na primer, dileme i teškoće egzistencije obeležene rodom.
Ono na šta ona ukazuje jeste opsanost da se u najboljim namerama ženski likovi ponovo napišu u reduktivnom obliku, ovog puta svedene samo na opšte prihvaćene dobre osobine poput hrabrosti, snage, požrtvovanosti, sposobnosti itd. Ono što Ferante vrlo uspešno radi u svojim delima – a čemu smo svedoci i u zbirci „Žene, bajke, kraljice“ jeste pisanje kompleksnih ličnosti na osnovu svedene prvobitne pozicije, bilo da ona predstavlja tragičnu lepoticu ili zlu maćehu. U tom smislu, potrebno je baš kroz ove junakinje pokazati da one jesu ljudi: jer samo onda kada žene budemo videli kao ljude moći ćemo da ih koncipiramo kao subjekte, nasuprot objektima radnje. To konkretno znači da one imaju kako dobre, tako i loše osobine.
To su, dakle, žene koje žive u siromaštvu i svoju decu stavljaju u rizične situacije, ali istovremeno redovno svoj život podređuju istoj toj deci. Žene koje trpe nepravdu, ali nisu samo žrtve – one su takođe sposobne za najmračnije ljudske porive, poput nasilja ili ubistva. Žene koje brinu o drugima, ali nisu idealne: one psuju, one su vulgarne, glasne, što ne isključuje da su takođe pune ljubavi, tolerancije, volje i snage. U ovim, na prvi pogled kontrarnim osobinama, pepoznajemo realne likove: naše majke, drugarice, sestre, nas same – i sve teškoće sa kojima se susrećemo.
Na ovaj način se zaista dozvoljava da žena bude aktivni faktor u priči.
Naučili smo već iz nebrojenih priča koje uskraćuju slobodu ženskim likovima, da je jedina stvar gora od greške, nemogućnost da se ista počini. Ukoliko zaista želimo da razvijemo kompleksne likove, na kojima će izrasti kompleksne priče, u kojima pravda ne funkcioniše na vrlo jednostavan način nagrade i kazne, onda je potrebno da se prizna mogućnost delanja kako zamišljenim, tako i realnim ženama.
Svaka priča u zbirci „Žene, bajke, kraljice” donosi jedinstvenu reinterpretaciju klasične bajke poput Pepeljuge, koja više nije nemoćna devojka koja čeka na princa, već hrabra i odlučna mlada žena koja svojom snalažljivošću i hrabrošću utiče na svoju sudbinu. Autorke zbirke nisu se bojale da izazovu klasične strukture bajki, već su smelo preoblikovale likove, zaplete i poruke kako bi istakle važnost samopouzdanja, hrabrosti i samostalnosti kod žena. Kroz ove nove priče dobijamo priliku da se povežemo sa junakinjama na višem nivou i da prepoznamo da svaka žena može da bude svoja vlastita kraljica. Ove priče hrabro daju glas snažnim ženskim junakinjama, preobražavajući tradicionalne rodne uloge i podstičući na razmišljanje o ravnopravnosti i snazi žena.
Sama zbirka otvara prostor za nove narative i inspiriše nas da verujemo u moć naših snova i da se usudimo da budemo svoje. Istovremeno, mora se primetiti da zbirka bajki nije samo eho vrlo popularnih narativa ponovnog pisanja bajki, mitova i drugih priča koje su nastale na tekovima viševekovnog patrijarhata. Umesto da ove junakinje odenu u isto ruho, koje je tradicionalno pripadalo muškim herojima, autorke ove zbirke slikaju jednu novu sliku, u kojoj možemo povezati izazove sa kojima se one susreću sa onima iz stvarnog života. Iz tog razloga, ni jedna od junakinja koje dobijaju glas nije jednostrana verzija dobro upakovanih savremenih vrednosti, već naprotiv – one pokazuju nemogućnost da
se problemi svakodnevice svedu na jasno definisanu crno-belu shemu bajki. Zbog ovoga, one su zanimljivije kako u književnom, tako i u pedagoškom smislu.