28 Jun “ŽELIM VEROVATI DA MEĐU ZVEZDAMA POSTOJI JEZIK KOJI JOŠ UVEK NISMO ČULI” – KROKODIL RAZGOVARA SA DARKOM CVIJETIĆEM
Darko Cvijetić, višestruko nagrađivani pesnik, pisac, dramaturg i režiser, često ističe da čitavo njegovo stvaralaštvo ima karakter opsednutosti jednom temom – ratom.
Ipak, iako na nivou fenomena njegova umetnost jeste usmerena na tragičnost koju ovaj najekstremniji oblik međuljudskog sukoba sa sobom nužno nosi, suštinski, na nivou kojii je ispod pojavnog, stvaralaštvo ovog velikana zapravo govori o nadi, ljubavi i slobodi.
U okviru četvrte, završne večeri XV KROKODILovog festivala on pred publikom hrabro svedoči o kreativnom postpuku kojim košmarne snove prebacuje rečima na teret, te hvatanju u koštac sa traumatičnim iskustvima.
Za njegovu reč može se reći da je lekovita i da dolazi iz najdubljih predela duše – predela osenčenih bojama sećanja, tuge, traume, ali i nade i vere u čovečnost i ljubav. Kao njegova najistaknutija književna ostvarenja mogu se izdvojiti romani „Schindlerov lift“ – dirljiva priča u čijem je središtu prijedorski crveni soliter koji, prema rečima Selvedina Avdića u sebi ima dovoljno nesreće za čitavu Bosnu i Hercegovinu; zatim „Što na podu spavaš“ na osnovu kog je, u saradnji sa Kokanom Mladenovićem, nastala predstava u kojoj je i sam Darko glumac; kao i „Noćna straža“ – poetsko-prozno ostvarenje čije likove prepozajemo iz Darkovih ranijih dela. Ništa manje vredni pomena nisu ni ostali Darkovi bljesci koje je nemoguće zaseniti – „Snijeg je dobro pazio da ne padne“, „Ježene kožice“, dvojezična zbirka pesama „Paraolimpijske himne“, itd.
On – jedan od nesumnjivo najcenjenijih i najautentičnijih stvaralaca u regionu – svojom iskrenošću i nenametljivom mudrošću gotovo da ostavlja utisak neobjašnjivog fenomena koji i on sam jednako kao i njegova publika odgonetava. Upravo o tom procesu (samo)spoznaje, kreativnom procesu ali i o neobjašnjivom, onostranom i zadivljujućem, Darko je govorio sa KROKODILovim novinarem. Iako smo, s obzirom da je slogan XV KROKODILovog festivala „Prostori slobode“, intervju ciljano započeli pitanjem traganja za slobodom, a nastavili opštim pitanjima vezanim za književnost, potpuno spontano smo ga završili saznanjem da ljudi, nažalost, nekada i ne žele slobodu, što bi ujedno moglo i biti objašnjenje čitvog ratnog užasa o kom Darkova književnost genijalno svedoči.
Književnost se, jednako kao i filozofija, dotiče fundamentalnih ljudskih zapitanosti među kojima je i pitanje slobode. Šta je zajedničko, a šta različito u zapitnosti unutar ove dve discipline, i da li je sama književnost zapravo apsolutna sloboda?
Sve zavisi kako tumačimo slobodu i koliko joj zapravo dajemo zamaha unutar svoje ličnosti. Ja sam primarno pesnik, te mi je blisko doticanje filozofije i poezije koja se, od svih rodova književnosti, možda najviše dotiče nekakve dubinske filozofije. Poezija, kao i filozofija, barata neizrecivim, filozofija ga pokušava definisati, dok ga poezija produbljuje sa neke druge strane. Taj tunel ima nepredvidive dodire. Često osetim da jezik kroz neologizme i kovanice sam govori. Ako pažljivo slušate jezik, iz njega možete izvlačiti toliko toga da možete postavljati filozofske teze na osnovu izvučenog.
Pruža li književnost odgovore ili uvek samo produbljuje pitanja?
Smatram da je sam put svrha puta i putovanja. Na tom putovanju je jako teško govoriti o konačnim odgovorima, možemo se približiti samo nekim definicijama koje nam liče na odgovore, ali zapravo odgovora nema; na fundamentalna pitanja svako sam individualno odgovara. Kada ja kažem „voda“ – neko će pomisliti na okean, a neko na fontanu. U samim rečima postoji toliko tokova, da je to gotovo netumačivo. Otuda u samom činu prevođenja ima nečeg suludog – to je, na izvestan način, baratanje nemogućim.
U kojoj meri u svom stvaralaštvu polazite od neke unapred pretpostavljene istine, a u kojoj se ta istina sama kristališe tokom procesa stvaranja?
Uvek se polazi od neke ideje kuda bi se moglo ići, ali olovka ima svoju logiku, svoju filozofiju. Ona vuče svoju ideju. Ja, recimo, volim poeziju čitati naglas, jer mi upravo tada sve postaje puno istinitije, nego tokom samog čina čitanja kao misaonog procesa. Govoriti naglas – to se dodiruje i sa ispovešću u hrišćanstvu – morate verbalizovati svoj greh da bi on bio prihvatljiv.
Ima li smisla praviti distinkciju između pseudoknjiževnosti i loše književnosti, sa jedne, i dobre književnosti, sa druge
Ima smisla. Danas svi pišu, i to je dobro, ali je problem što nema granica u tome što je to dobro – svako misli da je Andrić. To je legitimno, svako počinje od nečega, ali ako polazite od toga da ste Andrić onda ste već promašili u ideji. Ipak, meni je teško povući preciznu demarkacionu liniju između dobre i loše književnosti – ne znam; baveći se pozorištem ja zapravo shvatam koliko ne znam. Fenomen pozorišta izučavam i sa dramaturške, i sa glumačke, ali i rediteljske pozicije – što dublje ulazim u taj problem čini mi se da sve manje znam. U predstavi “Što na podu spavaš” ja igram, i to je neverovatno iskustvo, ne znam sa čim bih to poredio – igrate sebe na sceni, sa scene tvrdite da ste taj kog igrate, a zapravo niste. Takva glumačka pozicija je jukstapozicija. Svakako se uvek borim da dođem do novog iskustva – nekada nešto doboro naučite a nekada dobijete šamar, ali i to je edukativno.
Šta biste izdvojili kao najiznenađujuće do čega ste došli tokom procesa pisanja?
Recimo, nikada nisam mislio da ću doći do proze – pišem poeziju otkad sam pismen, i nikada nisam mislio da ću napisati roman – to me jednostavno niije vuklo. Činilo mi se kao suludo i kao nepremostiv most. A onda sam napisao dva romana. To je granično, potpuno novo iskustvo da me je poezija odvela do romanesknosti, da sam, zapravo, pisao pesmu koja se neprestano širila i jednog momenta postala proza.
Posmatrano iz naratološke perspektive, da li je književnost iscrpla sve načine na koje priča može biti ispričana ili, još uvek, postoji nešto u književnom postpuku što bi moglo iznenaditi? Šta bi to iznenađenje moglo biti?
Uvek želim verovati da postoji nešto novo. Skoro sam pisao o tome – za osamnaesti rođendan sam svojoj ćerki poklonio zvezdu na nebu, smatravši da bi ona u budućnosti mogla svom detetu isto to pokloniti. Ona je jednog dana preko aplikacije na telefonu saznala da se naša zvezda zapravo zove onako kako smo je mi već nazivali. To je potpuno neverovatno. Želim verovati da među zvezdama, tu negde gore, postoji jezik koji mi još uvek nismo čuli.
Koga autora biste mogli izdvojiti kao fundamentalnog za vaše poimanje svrhe i uloge književnosti?
Ja često volim govoriti da bih bez Kiša bio potpuno drugi čovek, a verovatno ne bih nikada ni pisao – pozorište bi me, verovatno, kupilo u potpunosti. Kiš je mene kao mladog čoveka potpuno odredio; imao sam sreću da ga upoznam, i ta fascinacija načinom na koji on govori i oblikuje rečenicu je mene navela da čitam i slušam sve što je napisao i rekao. Odjednom sam shvatio da ću čitavog života čitati Kiša i pokušavati imitiragi ga.
Da li bi se nešto u samom književnom postpuku ikada moglo odrediti kao neetički. Da li je naratoru sve dozvoljeno onda kada to više niste lično vi?
Ja mislim da jeste. Ne treba tabuizirati ništa. Ja u svojoj književnosti svakako želim očuvati neku ideju ljudskosti i etičnosti, ali ja, opet, govorim iz svog ugla. Sasvim sam siguran da kada bih uzeo za svog junaka potpunog negativca – ja bih ga, svakako, branio.
Da li je narator uopšte odvojiv od pisca, i da li je u romanu uvek zapravo život samog pisca?
Moje stvaralaštvo je uvek vezano za iskustvo koje već posedujem ili koje bih da posedujem. Polazeći od sebe, smatram da šta god da činite uvek dirate neki deo sebe. Da li ste taj deo osvestili – to je odvojene pitanje, ali ne možete tražiti kosmos izvan sebe. Do smrti mi sebe ne pozanjemo, i možda tek tog momenta zaista sebe upoznamo.
U vezi sa tom samospoznajom, a i sa trenutnom ratnom situacijom u svetu, da li smatrate da je bestijalnost inherentna ljudskoj prirodi, te da samo ne poznajemo dovoljno taj deo sebe?
Moje iskustvo govori da ljudi čeznu za onim ko će njima vladati. To je strašno saznanje, i ja sam možda život potrošio verujući da nije tako i boreći se za neku vrstu slobode. Ali, plašim se da ljudi vole da im se serviraju gotove stvari koje su lako svarljive. Ljudi ne žele da budu zamarani bilo kakvom vrstom problema, a tek ne metafizičkim problemima. Čudno je to da ljudi uživaju u pokornosti, to je ujedno i meni lično neshvatljivo, ali često i sam sebe uhvatim da uživam u potrazi za nekim ko bi mi mogao nametnuti stav koji ja možda još uvek nemam izgrađen.
Srđan Jevtić, KROKODILov novinar na dan