01 Dec Osvrt novinarke lista “Danas” na projekat CELA i književni festival FOLIO – Srbi na književnom festivalu u Portugalu: Kako prevesti na strane jezike “dom zdravlja” i druge zaostavštine minulih vremena
Izvor: danas.rs – PRVI DEO, DRUGI DEO
Tekst i fotografije: Nina Čolić
“Čitanje svih dobrih knjiga je kao razgovor sa najboljim umovima proteklih vekova”, rekao je Dekart verovatno ni ne sumnjajući da će i sam, vekovima kasnije, biti svrstan među najveće umove ljudske istorije.
Pojava Interneta dovela je do ubrzanog povezivanja sa ljudima sa svih krajeva sveta, zbog čega bi se moglo reći da je Dekartova misao počela da dobija i nove oblike i značenja. Gde su ljudi, tu je i umetnost, a samim tim i književnost.
Jedno takvo, književno povezivanje, dogodilo se u Portugalu prošlog meseca. U okviru CELA projekta, u čijoj realizaciji je učestovalo i udruženje KROKODIL i o čemu će biti reči u nastavku teksta, Jasna Dimitrijević kao pisac i Ilija Stevanovski kao prevodilac učestovali su na književnom festivalu “FOLIO”.
“Tek sada, kad je gruba faza prevoda završena, mogu da razmišljam o Aninoj prozi kao umetničkom delu. Za mene je svaki tekst zagonetka koju pokušavam da rešim na toliko nivoa, figura od lego kocki koju prvo moram da razmontiram, proučim žlebove i poveznice svih elemenata, pa je iznova sklopim najdoslednije originalu, raspolažući nekim malo drugačijim setom delova. Imam sreće da sam uz rukopis dobila i neka Anina uputstva, zabeležena u komentarima u dokumentu. Uz dom zdravlja pisalo je: ne prevoditi kao zdravstveni centar, ambulanta itd. Dom zdravlja kao Dom omladine, Dom sindikata, Vatrogasni dom. Za obustavu rada naznačila je: ne štrajk. Kod osnovne jedinice ujedinjenog rada komentar je bio: mislim da se ovo razume, javite se ako je potrebno pojašnjenje. Bilo je mnogo domova u tom vašem socijalizmu, beležim u fajlu. Stavljam smajli, ne očekujem odgovor”, odlomak je iz teksta Jasne Dimitrijević koji je u okviru projekta preved, uživo, na portugalski jezik.
Međutim, pre osvrta na predstavnike Srbije i njihovo učešće, neophodno je sagledati domaćina i njegov značaj – grad Obidoš.
Gradić sa nešto više od 3000 stanovnika i preko 10 knjižara
Nekada poklon kraljicama za venčanje, očuvani srednjovekovni grad Obidoš, koji se nalazi 80 kilometara severno od Lisabona, bez sumnje je jedno od najzanimljivijih portugalskih naselja.
Obrisi različitih civilizacija vide se na gotovo svakom koraku uskih, kaldrmom pokrivenih, ulica Obidoša.
Od skrivenih uglova i visokih zidina postavljenih u svojevrstan lavirint, grad je veliko umetničko delo klesano, uništavano i obnavljano tokom vekova.
Projekat Obidos Vila Literaria započeo je 2011. godine i imao je za cilj da otvori put za regeneraciju istorijskog centra Obidoša.
Popularna turistička destinacija već je bila poznata po nekolicini manifestacija, poput Srednjovekovnog sajma, Festivala čokolade, Božićnog sela i Operskog festivala.
Međutim, Obidoš je morao da pronađe novu strategiju i odabrao je književnost kao način da upliva u novu budućnost.
Ceo projekat započet je zbog potrebe sanacije nekih objekata i javnih prostora, te su tražene mogućnosti finansiranja, posebno za sanaciju stare crkve koja se nalazi unutar zidina.
U zemlji koja pre više od deceniju nije imala načine za finansiranje programa za očuvanje i nasleđe, bilo je neophodno pronaći rešenja koja imaju za cilj kulturnu i ekonomsku dimenziju područja uz poštovanje istorije građevina.
Strategija je bila stvaranje kulturnog i književnog centra u Obidošu.
“Kada smo 2012. godine otvorili najveću portugalsku knjižaru u crkvi, skrenuli smo pažnju na nove konfiguracije između prostora i aktivnosti i između domaćih i stranih talenata. Počeli smo sa idejom da izgradimo fizičku mrežu knjižara, koja je za manje od pet godina naglo porasla na 11 novih knjižara, uključujući i književni hotel. Ovaj projekat je doneo veoma interesantno pozicioniranje Obidošu, ne samo zbog njegovog kulturnog značaja, već i zbog turističke diferencijacije”, stoji u jednom od objašnjenja zvaničnika ovog grada.
UNESCO je 11. decembra 2015. proglasio Obidoš književnim gradom, u okviru programa Mreže kreativnih gradova.
Stvorena 2004. godine, ova mreža ima za cilj da „promoviše saradnju između gradova koji su kreativnost identifikovali kao strateški faktor za urbani razvoj.
Prijava Obidoša za UNESCO-vu mrežu književnih gradova zasnovana je, između ostalih faktora, na projektu Književno selo koji se razvijan u Obidošu od 2011. godine.
Obidos Vila Literária je jedinstven projekat u kontekstu umetničkih i kulturnih manifestacija koje se održavaju u Portugalu. Kvalitet ovog književno-umetničkog projekta prepoznaje kako lokalna, regionalna, nacionalna i međunarodna zajednica, tako i javnost i njene kolege na lokalnom i globalnom nivou.
Književno selo Obidoš je izgrađeno na pretpostavci da će postojati Mreža knjižara opremljenih posebnim prostorima za organizovanje umetničkih izložbi, koncerata, konferencija i performansa.
“Pored prostora vezanih za knjige, Vila Literária ima niz opštinskih prostora: muzeje, galerije i umetničke i književne rezidencije što nam je omogućilo da upotpunimo ponudu i izađemo u susret zahtevima pisaca, autora i umetnika koji traže Obidoš kao mesto gde mogu da razviju svoje projekte ili da ih predstave”, piše u obrazloženju.
Aktivnosti u okviru Vila Literária traju tokom cele godine, sa manifestacijama od većeg značaja na festivalima i književno-umetničkim skupovima, i to na FOLIO – Međunarodnom književnom festivalu (u svojim raznovrsnim i umetnički razumljivim komponentama) ii u Latitudes – koji spaja književnost i putovanja.
Obidoš je, u ovom trenutku i u celini, književni grad, jer obuhvata književnost u svemu što radi – od rekonstrukcije i ponovne upotrebe starih zgrada do otvaranja radnih mesta i razmišljanja o alternativnim turističkim proizvodima.
Kako je to izgledalo na licu mesta?
Grad koji ima nešto više od 3000 lokalnih stanovnika u okviru zidina može da se pohvali i sa više od pola miliona knjiga.
Da se ne bi sve zavšrilo samo na pukim rečima zvaničnika Obidoša, nekoliko redova o iskustvu sa “terena”, ne može škoditi.
Prvo što se neizbežno uoči prilikom silaska sa brze saobraćajnice jesu obrisi tvrđave i zidina koji jasno govore o viševekovnoj postojanosti Obidoša. Međutim, kako je ovo tekst o književnom licu pomenutog grada, odmah se može preći na ono drugo.
Sve je u znaku knjige, makar u festivalskom periodu. Knjižare koje su gotovo na svakom koraku, budući da je stari deo grada, koji se smatra za glavnu atrakciju, moguće je obići u nekoliko sati. Međutim, nije ih lako naći.
Knjige rame uz rame sa namirnicama i začinima? Obidoš je uspeo da spoji. Prodavnice sa suvenirima od kovanog gvožđa i setovima sa nalivperom? Obidoš je i to učinio stvarnim. Gradska biblioteka koja je ponela ime po čuvenom španskom piscu Saramagu? I to je moguće videti u ovom mestu.
Iz razgoovra sa lokalcima imala sam priliku da saznam i za “skriveni” dragulj ljubavi prema pisanoj reči. U blizini smeštaja gde sam boravila nalazi se “The Literary Man Obidos hotel”.
Unutrašnjost krije carstvo knjiga – sa preko 65.000 knjiga koje ukrašavaju sobe i hodnike, to je raj za ljubitelje pisane reči. Prema pojedinim informacijama, to je najveći “književni hotel” na svetu.
Iz organizacije “FOLIO” festivala ističu da hotel radi samo u periodu festivala – deset dana godišnje. Međutim, malom pretragom na Guglu, lako se primećuje “mimoilaženje” u onome što su pokušali da mi objasne i onome što sam ja razumela. Biće da je došlo do zastoja u prevodu.
Jedan od trgova ukrašen je statuama koje treba da simbolišu knjige na policama, kao i otvorenu knjigu sa Saramagovim imenom i citatom.
“Samo ptice lete, a anđeli i ljudi kad sanjaju. Leteći mašinom, celo nebo će biti muzika”, najbliži je prevod Saramagovog citata koji se dobije putem Interneta, budući da prevoda na engleski nigde nije bilo.
U glavnoj ulici se može videti i zlatni bicikl u čijoj korpi se nalaze knjige, doduše, kao i na ostalim mestima, sve su na portugalskom. Čak i sporedne ulice, kao u potrazi za “uskršnjim jajima”, kriju misli ispisane po fasadama, ali ni nalik grafitima, zapravo planski postavljene.
Crkva Svetog Jakova je jedna od najneobičnijih znamenitosti Obidoša.
Hodočasnici na putu za Santjago de Kompostela obično su se zaustavljali u ovoj crkvi, pre nego što je potpuno uništena u zemljotresu 1755. godine. Obnovljena je 1772. godine, ali je malo od originalne crkvene dekoracije ostalo unutra.
Knjige, većinom na portugalskom, ali i na engleskom i drugim jezicima, sada okružuju oltar i ispunjavaju unutrašnjost, čineći ovo mesto doslovnim hramom knjige i književnosti uopšte.
Gradska biblioteka ni najmanje ne zaostaje. Pozicionirana u samom srcu Obidoša, sa pogledom na trg gde se odvija festival, na tri sprata prostire se još jedno malo carstvo knjiga.
U okviru same biblioteke, pored kutka posvećenog čoveku čije je ime biblioteka i ponela, “Casa José Saramago”, poseban prostor posvećen je i velikoj kolekciji ploča, novinama, ali i sali gde se neretko organizuju književne večeri i predavanja.
Kao poklon moguće je svakako kupiti knjigu, ali i mnoštvo drugih stvari koje nose književne motive ili se koriste za stvaranje nekih budućih velikih pisaca.
Jedan festivalski dan: Prvi deo ili kada ne razumeš jezik domaćina
Festivalski dan zbog kog sam boravila u Obidošu izpred KROKODIL-a i CELA projekta, imao je dva događaja.
Pored panela sa predstavnicima iz Srbije i Rumunije, koji me je svakako najviše interesovao, bila je organizovana i tribina na kojoj su govorile portugalske spisateljice Daniela Costa i Patrícia Patriarca.
Njihov razgovor i delove pisane reči koje su uživo čitale, nije bilo moguće razumeti, budući da se sve odvijalo na portugalskom jeziku.
Ipak, tokom čitanja dela Daniele Coste, na najbolji način pokazana je moć emocije koju književnost i stvaralaštvo sa sobom nosi.
Bosa, svega nekoliko metara udaljena, delovalo je kao da u tom momentu i pred nekolicinom ljudi prosipa sve emocije koje iznova i iznova proživljava i doživljava čitajuću reči koje su odavno napisane.
I lepo je zvučalo. Možda je doslovno razumevanje izostalo, ali se suština kroz emociju lako shvatala.
Razgovor se završio, usledila je pauza za jednu žižinju, odnosno nacionalno piće Portugala, a potom i glavni razlog mog dolaska u Obidoš.
Jedan festivalski dan: Dugi deo ili kako objasniti pojmove karakteristične za Jugoslaviju
Na panelu koji je vodila portugalska novinarka Vanesa Rodrigez, publici u Obidošu predstavljeni su dve književnice, odnosno Jasna Dimitrijević iz Srbije i Lavinia Braniste iz Rumunije.
Međutim, kako je sam cilj projekta širenje književnosti van okvira maternjeg jezika, ulogu prevodica sa srpskog na portugalski preuzeo je Ilija Ilija Stevanovski i sa rumunskog na portugalski Cristina Visan.
Moderatorka panela najpre je reč dala rumunskom dvojcu koji je, naizmenično čitajući na rumunskom, a potom prevod na portugalskom, delove teksta Lavine Braniste, otvorio drugi panel CELA projekta toga dana.
“Grigore se pod stare dane klonio ljudi. Imao je gomilu pokreta koje je izvodio krišom. Bile su to sitnice i beznačajne stvari i baš zbog toga mu se činilo da ih lako može prikriti, ali nakupilo ih se mnogo. Nije želeo da ga neko osuđuje što je smekšao. U mladosti je bio hrabar, ali njegova je hrabrost bila ograničena. Brzo se istrošio”, deo je teksta Lavinie Braniste koji je nastao u okviru CELA projekta na temu “Promena”.
“Mislim da je odlično što ‘manji’ jezici i kulture imaju priliku da otkriju jedna drugu”, rekla je Braniste govoreći o projektu.
Komentarišući proces pisanja, Braniste je istakla da su sama ograničenja u okviru projekta i 10.000 karaktera o kojima je morala da vodi računa, predstavljali izazov.
“To je oko pet stranica, što je izuzteno kratko za nekog ko je pisac dužih priča, poput mene. Tek kada sam počela da pišem, shvatila sam da će to zapravo biti uvod za nešto veće. Planiram da napišem roman, a ovo će biti početak”, rekla je ona.
Kako je istakla, pisanje i prevođenje su vrlo individualni poslovi, na neki način okarakterisani kao “usamljeni”.
“Mislim da su i pisanje i prevođenje ‘usamljenički’ poslovi. I sama prevodim književne tekstove, pa mogu da se poistovetim sa prevodiocima. Mislim da su ovakva okupljanja bitna kada se završi prevođenje kako bi se potencijalno odgovorilo na neka pitanja, ali i došlo u kontakt sa autorima i razjasnile nedoumice. Svakako, oba procesa su vrlo ‘usamljena’”, rekla je Braniste.
Braniste je takođe najavila da ovo nije kraj, te da će tekst dobiti i svoj nastavak u vidu romana.
“Mogu da pričam iz ugla mog pisanja, odnosno kako sam pisala pre. Mislim da je ovo obeležilo neku promenu u mom načinu pisanja, budući da je drugačije u odnosnu na prethodne priče koje su imale naracije u prvom licu, kao i fokus na ženskim likovima i njihovim pričama. Ovaj roman će biti priča o odnosu oca i sina, što je izazov za mene. Takođe, biće promena i u životu likova, ovo je samo početak. Ovim uvodom ste upoznali likove koji će zbog različitih stvari doživeti promene”, rekla je Braniste
Potom su se prisutnima predstavili Dimitrijević i Stevanovski.
“Možda se tebi čini da ta zemlja postoji samo u ovakvim kolekcijama nepostojećih pojmova, kaže Ana, ali to ti ne mogu uzeti za zlo. Tuđ život, tuđa prošlost, tuđa stvarnost. Ono što me rastužuje je to što se poražavajuć broj njenih stanovnika ponaša kao da se radi o smeni prirodnih pojava kada govore o promeni društvenog uređenja. Bila je kiša, sad je sneg, sutra vetar. Ili, još gore, kao da je Jugoslavija nestala poput jebene Atlantide – potonula u more, a možda nije ni postojala, samo mit, neproverljiva priča koju svako može da nadogradi kako želi. Ili da je sasvim negira. Ana je onda pričala o zdravstvenoj zaštiti, pravu glasa za žene iz ’45, radničkim stanovima i odmaralištima, besplatnom obrazovanju, ali ja sam i dalje mislila o Atlantidi”, deo je teksta Jasne Dimitrijević, koji će, gotovo i očekivano, kasnije zaokupirati najveći deo razgovora o napisanom.
Nakon čitanja i simultanog prevoda teksta srpske predstavnice, usledio je deo za razgovor i debatu.
“Vaš tekst je izuzetno politički i idološki, ali i metaprevod, budući da se bavi upravo prevođenjem, što je veoma zanimljivo. Imamo originalni tekst, prevod i onda diskusiju koja se upravo tiče izazova prevođenja istog”, primetila je moderatorka panela.
Kako je Dimitrijević pojasnila, zadatu temu pokušala je da obradi na nekoliko nivoa.
“Zapravo, kada smo dobili poziv da pišemo na temu “Promena”, to je bio prvi put da sam znala da pišem priču za koju će morati da se radi prevod. Obično kada pišem, ne pišem sa mišlju da će to čitati ljudi na nekom drugom jeziku. Pomislila sam da ‘uđem u cipele’ prevodioca, a taj život i nije tako lak. Razmišljala sam o promeni termina, transformacijama, zapravo na tri nivoa. Prvo na širu sliku – istorijske promene, političke i ideološke, a potom i na lične promene. Koji događaji čine da se pojedinac promeni? Na trećem nivou jeste i promena jezika. Zašto učimo da prevodimo? Šta radimo sa jezikom? Ponekad mora mnogo da se promeni da bi ostalo isto, da bi bilo precizno, što se, rekla bih, desilo i u ovom prevodu koji je Ilija napisao. Kako biramo koje promene da načinimo kako bi nešto bilo bolje? To je ukratko bio misaoni proces dok sam pisala tekst”, pojasnila je Dimitrijević.
Kako je opisala moderatorka panela, tekst predstavlja refleksiju na neka prethodna vremena koja se protežu do sadašnjosti i pokušavaju da objasne politički i ideološki koncept u kom autorka živi. Promene o kojima je Dimitrijević pisala, nisu se odigrale samo na papiru.
“Tekst ne pripada više meni. Kao što sam rekla, dok sam pisala imala sam na umu da će prvi čitaoci biti na osam različitih jezika. Nikada nije planirano da bude objavljeno u okviru nekog većeg dela, samo u jednom magazinu. Za mene je ovo bio eksperiment u tom konkretnom kontekstu – za CELA projekat, da ispričam priču prevodiocima i da imam komunikaciju sa njima, da im zadam težak zadatak, ali i da isprovociram dijalog između svih nas”, istakla je ona.
Najveći izazov svakako su zadali nazivi ustanova koji su ostali u upotrebi još od Titovog režima.
“Ni ja ne znam kako da prevedem pojedine izraze koji su ranije postojali u komunističkoj Jugoslaviji. Oni zapravo postoje i sad, koriste se i danas. Na primer, ‘dom zdravlja’, iako živimo u kapitalizmu. Desilo se da je ostalo, ali je značenje promenjeno. Tekst više ne pripada meni, kao što je i moj uticaj prestao. Jedino, s vremena na vreme, mislim o pojedinim izjavama likova iz teksta i to kad dobijem povratnu informaciju od nekoga ko je pročitao”, rekla je Dimitrijević.
Na pitanje da li se i danas u Srbiji priča o temam koje se tiču nekih prošlih vreme i koje su svakako imaju uticaja i na današnjicu, Dimitirijević ističe da se može odgovoriti i potvrdno i odrično.
“U mom socijalnom ‘mehuru’ diskutujemo. Ali, nisam sigurna da li se je to tema na nekom opštem nivou. Doduše, ne izlazim toliko iz svog ‘mehura’, tako da ne bih baš ni znala. Zapravo, jeste tema. Šta je bilo dobro u socijalizmu, šta je bilo loše i kako možemo da iskoristimo to iskustvo da učinimo nešto boljim nego u što je u ovom lošem kapitalizmu. Kako možemo da učimo iz tog iskustva i da li smo nešto naučili? To je nešto o čemu volim da diskustujem, kako sa ljudima, tako i kroz književno stvaralaštvo”, naglasila je Dimitrijević.
Kao jedan od bitnih faktora za dobar prevod, svakako je i dobra saradnja i komunikacija između autora i prevodioca.
“Mislim da smo imali vrlo dobru komunikaciju. Nekad smo ostavljali neke stvari da ‘prespavaju’, pa im se naknadno vraćali. Ono što mislim da je izuzetno važno za takvu saradnju jeste transparentnost. Kada nešto ne znam da objasnim ili on, to je u redu, kao i u svakom odnosu. To predstavlja bitan deo u zajedničkom radu. Tekst jeste meni bitan, ali tokom tog procesa takođe postaje i njegov i njemu bitan. Kada mora da ga potpiše svojim imenom i prezimenom, tada postaje ‘naš’ tekst”, pojašnjava ona.
Dimitrijević je istakla da je i sama doživela veliku promenu zahvaljujući ovom projektu.
“Ceo projekat mi je dao u nekom smislu priliku. Mogu da priđem drugim ljudima, pre svega izdavačima, mada još uvek ne znam kako. Ali prvi stepenik je gotov i izuzetno sam zahvalna i za priliku CELA projektu, KROKODIL-u u Srbiji i svima vama, jer to nam pruža makar i malu priliku da pronađemo čitaoce na drugim jezicima. Nisam bila pre deo ovakvih projekata. To je velika promena za mene. Nisam ni zamišljala da ću sedeti, slušati i kasnije diskutovati sa autorima iz Rumunije, Portugala, pa i portugalskim novinarima. Kao da je jedna mala granica pređena”, zaključuje Dimitrijević.
Ilija Stevanovski, iako vrlo rečit, nije mnogo govorio na samom panelu na engleskom jeziku. Svoje poznavanje portugalskog jezika demonstrirao je u debati, pa je tako dosta stvari za slušaoce koji ga ne znaju, ostalo nejasno.
Upitan da li misli da se nešto “izgubilo” u toku prevođenja teksta Jasne Dimitrijević, odnosno da li su bitna mesta oslbaljena samim procesom prevođenja, Stevanovski ističe da misli da nisu.
Po završenom panelu, ni ne razmišljajući u kom bi pravcu dan mogao da ode, dogodilo se pravo povezivanje.
Za istim stolom, do dugo u noć, sedeli su Srbi, Portugalci, Rumuni i po koji slučajni prolaznik i kolokvijalno rečeno “pretresali” sve moguće aktuelne teme. Svako je pričao o svojoj stvarnosti i pokušao da dočara onom drugom, što se, po slobodnoj proceni, na kraju i dogodilo.
Razgovori su potrajali do dugo u noć, a ono što se dogodi u Obidošu, tamo i ostaje.
Tekstove autora koji su se predstavili na književnom festivalu “FOLIO” u Obidošu, moguće je pročitati na sajtu CELA projekta, a tekst Jasne Dimitrijević na sledećem linku.
DISKLEJMER: Tekst je nastao u okviru CELA projekta, a pod okriljem KROKODIL udruženja.
ANTRFILE
Šta je projekat CELA?
Projekat CELA (Connecting Emerging Literary Artists) okuplja mlade i neafirmisane književne stvaraoce iz deset evropskih zemalja s ciljem stvaranja veza između pisaca i njihovih prevodilaca, održavanja i promovisanja raznolikosti u književnosti, ali i pružanja više prilika manjim jezicima na polju izdavaštva.
U projekat je trenutno uključeno 30 autora, 79 prevodilaca i šest književnih profesionalaca. Svoje prve korake CELA je napravila još 2017. godine, a u svom drugom izdanju projekat je značajno proširen te sad obuhvata čak jedanaest organizacija iz deset zemalja: Belgije, Češke, Italije, Holandije, Poljske, Portugalije, Rumunije, Srbije, Slovenije i Španije.
Udruženje KROKODIL jedan je od partnera ovog projekta, a nastupom šestoro CELA učesnika na ovogodišnjem Festivalu KROKODIL zvanično je započeta evropska festivalska turneja u sklopu koje će svi autori i njihovi prevodioci imati priliku da predstave svoj rad na književnim festivalima u zemljama partnera.
Do juna 2023. fokus je stavljen na međunarodno unapređenje i razvoj karijere, što će uključivati predstavljanje CELA-e i njenih učesnika na evropskim književnim festivalima, međunarodni marketing i reklamne kampanje, digitalni “obilazak” sa tekstovima i prevodima na vidljivim onlajn platformama, prezentacija projekta na Frankfurtskom sajmu knjiga, zastupanje na nacionalnim sajmovima knjiga u CELA zemljama i/ili sastancima sa lokalnim izdavačkim kućama
Aktivnosti tokom četiri godine koliko je planirano da traje aktuelna, druga faza projekta, uključuju mentorstvo učesnika od strane profesionalaca u sektoru, promociju i izgradnju CELA brenda širom Evrope, kao i edukativne programe za učesnike i publiku.
CELA brošuru gde se nalazi većina pomenutih tekstova, s izuzetkom radova autorki i autora iz Poljske, možete pogledati na sledećem linku.