TO ŠTO POSTOJE NOVINE, TELEVIZIJE I PORTALI, NE ZNAČI DA POSTOJE I NOVINARI / INTERVJU – BORIS DEŽULOVIĆ, novinar i pisac

14 Jul TO ŠTO POSTOJE NOVINE, TELEVIZIJE I PORTALI, NE ZNAČI DA POSTOJE I NOVINARI / INTERVJU – BORIS DEŽULOVIĆ, novinar i pisac

Letnji dvobroj magazina Liceulice br. 84, u okviru kojeg je objavljen i intervju pred vama, potražite kod uličnih prodavaca.

„Ja ne mislim da su moji tekstovi hrabrost, već jedini način na koji se to može radit. Nama su i u vreme „Ferala“ govorili da smo bili hrabri. Ako je za to bila potrebna hrabrost, onda to ne govori o nama, nego o vremenu u kojem treba bit hrabar da bi bio obični zanatski novinar“, kaže za naš magazin Boris Dežulović, koji je, uprkos njegovim vlastitim rečima, ipak sve sem obični zanatski novinar. Zapravo, jedan je od retkih novinara i pisaca koji žive i rade na jugoslovenskom prostoru za koje vredi ona fraza da ih nije potrebno posebno predstavljati. Više od tri decenije je u novinarstvu, jedan je od osnivača i urednika kultnog „Feral Tribunea“, a gotovo je nemoguće nabrojati sve medije za koje je pisao. Danas je kolumnista zagrebačkog tjednika srpske manjine „Novosti“, regionalnog „N1“ portala i ljubljanskog „Dnevnika“, a, pored toga, autor je dva romana, zbirke poezije, zbirke priča, dve zbirke eseja, knjige intervjua i pet izbora iz kolumni.

Razgovor sa Borisom Dežulovićem obavili smo pola sata pre njegovog izlaska na scenu na ovogodišnjem festivalu „Krokodil“, a tema je bilo mnogo – od književnih festivala i regionalne književne scene, preko pisanja u kuhinji i nepoznavanja kreativne blokade, pa sve do svepristunog ljudskog straha od slobode.

Ponovo ste u Beogradu. Ovoga puta kao gost književnog festivala „Krokodil“. Koliko volite velike književne događaje i direktan kontakt sa publikom?
Volim književne festivale, naravno, upravo zbog kontakta sa publikom. Volim osetit feedback od publike, kojeg inače nemam u samoći radne sobe i terase. Međutim, književne festivale volim i zbog susreta sa kolegama, sa drugim piscima, odnosno sa ljudima koje viđam od festivala do festivala. Na taj način je svaki festival, s obzirom na svoj profil i karakter, prilika da nakon godinu dana vidiš neke ljude koje zapravo i viđaš samo po festivalima. Od „Krokodila” do „Krokodila“, od pulskog „Sajma“ do pulskog „Sajma“, od „Motovuna“ do „Motovuna“… Tako da su to divne prilike, naročito za nas pisce iz duboke provincije. Ja živim u selu od deset stanovnika, tako da su meni ti veliki književni događaji prilika da vidim ljude, razmjenim ideje, da se podružimo i poveselimo i da osetim bilo svijeta od kojega sam praktično odustao živjeći na selu.

Festival „Krokodil“ ima izražen regionalni karakter. Kako biste opisali regionalnu književnu scenu? Je li ona dovoljno snažna i povezana?
Njena snaga, odnosno slabost, ne zavisi toliko od snage same književnosti u regiji, koliko zapravo od snage književnosti kao, da kažemo, komunikacijske platforme u svijetu uopće. Književnost je prije sto i pedeset godina bila strašno važna stvar. Književnost je prije šezdeset ili pedeset godina bila strašno važna stvar. U to vrijeme, neki državni ili disidentski pisci su bili vrlo važni ljudi, čiji su se intervjui ili zabranjene brošure čitali i onda oblikovali cijeli jedan svijet. Danas su pisci, da se ne zajebavamo, posve marginalna bića, koja su važna samo nekoj svojoj publici ili svojim prijateljima na festivalima na kojima se nađu.

Živimo u vremenu i na prostoru u kojem vladaju tablodi, rijaliti programi i turbo-folk kultura. Koja je pozicija i uloga knjige u ovakvoj postavci stvari? Imaju li pisci moć da menjaju stvarnost nabolje?
Književnost više nema snagu koju je imala, a naročito je nema u ovako jednoj skrajnutoj, sjebanoj i maloj provincijskoj kulturi kao što je naša regionalna. U nekim većim, poput Francuske ili Engleske, pisci još uvijek imaju nekakav trag značaja koji su imali nekad. Kod nas nažalost, da se ne lažemo, odavno to nije slučaj. Ali zato smo važni i dalje jednoj maloj grupi ljudi, koja je danas možda i važnija nego što je nekad bila ona golema kulturna javnost kojoj su se obraćali važni pisci. Tako da, hajde da i sebe malo utešim, naš značaj u toj maloj grupi možda može bit klica nekog budućeg značaja koji može bit važan. Događaju se neki novi formati, neke nove platforme. Bitno je promenit društvo, a ne književnost.

Kada govorimo o vašim tekstovima, bilo da su to kolumne ili poezija i proza, oni su svi mahom satirični. Zbog čega je baš satira vaš način izražavanja? Ko je koga odabrao, vi nju ili ona vas?
Na neki način je ona mene izabrala, jer naravno nisam svjesno postao satiričar. Nisam siguran ni da li ja uopće zadovoljavam enciklopedijsku definiciju satiričara, ali da, satira jeste neki moj rukopis. Odrastao sam sedamdesetih, u vrijeme pop kulture u kojoj je satira bila jako značajna. Znaš, od Alana Forda do Montija Pajtona, pa do nekih klasičnijih uzora kao što su Iljf i Petrov ili Danil Harms. Sve je to oblikovalo jedan satiričan odnos prema stvarnosti. Mi smo tada mislili da je ta stvarnost koju živimo bila najstrašnija moguća, ta siva komunistička stvarnost, koju danas tako idilično prizivamo i romantiziramo. Nama je to bilo nešto najstrašnije, a mi nismo imali pojma šta nas tek čeka. Tako da sam odrastao u jednom satiričnom odnosu prema onoj stvarnosti koja sad izgleda kao Diznilend. Naravno da onda, kada je došla strašna sadašnjost devedesetih, satira više nije bila samo jedan od načina da se boriš sa tim, nego jedini način da preživiš. Barem meni.

Poslednje delo fikcijske proze koje ste objavili je Poglavnikova bakterija i to 2007. godine. Šta je uzrok tolikoj pauzi u objavljivanju? Je li u pitanju nedostatak vremena ili možda i inspiracije?
Ja nisam od onih koji vjeruju u inspiraciju. I dalje pišem mahnito i svakodnevno jer sam zauzet novinarskim obavezama. Znaš, novinarstvo je moja prva ljubav, a prva ljubav zaborava nema. Pišem po tri-četiri kolumne tjedno. Kada je riječ o objavljivanju, objavljujem knjige, ali su to uglavnom zbirke eseja i kolumni. Što se proze tiče, kažem, nije stvar inspiracije, nego naprosto nedostatka vremena. Za pisanje proze čovjeku treba malo mira, a mir je dosta deficitarna roba danas. Ja imam u glavi nekoliko stvari, samo ih trebam još napisat. Imam u glavi jednu prozu koju ću počet uskoro radit. To će bit jedan satirični roman, naravno. Ali eto, moraće još sačekat, da stvorim uvjete, da mogu odvojit neko vrijeme da se posvetim istraživanju, jer mi treba istraživanje za taj roman, kao i samom pisanju.

S obzirom na to da ste trenutno redovni kolumnista tri medija i da na godišnjem nivou napišete veliki broj tekstova, interesuje me kako i gde pišete? Kako izgleda vaš proces pisanja?
Za kolumnističko novinarstvo mi ne treba mir. Ja sam dijete redakcija, buke i gužve. Ja mogu pisat u kafiću i disko klubu, a mogu pisat naravno i na pustom otoku. Znam se isključit. Ja i dan-danas pišem u kuhinji, pošto nemam radnu sobu. Znaš, dok se djeca igraju tu okolo, dok žena kuha ručak, dok radi televizija i punica gleda seriju. Najčešće radim na terasi, živim na jednom lepom mjestu iznad mora i tu mi je office. Dosta istražujem, pošto dosta ozbiljno shvaćam svoj posao, pa kad radim neku temu, onda volim dobro istražit stvari i to radim recimo navečer ili noću, a najrađe pišem ujutru.

Da li vas je nekada loša stvarnost toliko umorila da ste doživeli blokadu u pisanju? I kako se nosite sa blokadom ako je ikad postojala?
Nisam još uvijek upoznao gospođu blokadu. Zaista nisam. Po meni to ništa ne znači i ne govori ništa o meni. Materijala srećom uvek ima, ali bih volio doživjet i to, pa da imam i takvo iskustvo.

Više od tri decenije ste u novinarstvu. Svedoci smo da se danas različite besmislene i zaglupljujuće stvari nazivaju novinarstvom. S tim u vezi, je li novinarstvo najdegradiranija profesija u ovom trenutku?
Novinarstvo nije samo degradirano u ovom trenutku, već čak i ne postoji. U klasičnom smislu, novinarstvo je izumrlo još od ranih devedesetih i takozvanih demokratskih promena, odnosno od onda kada su novinari pristali da budu vojnici partija i svojih država. Kasnije je došao korporativni kapitalizam i, danas, ko nije partijski novinar, onda je sada novinar korporacije, marketinga i oglasnog prostora. To što postoje novine, televizija i portali ne znači da postoje i novinari. To su danas samo proizvođači medijskog sadržaja koji su sa novinarstvom povezani u maloj meri, ako uopće i ikako. Prave novinare u cijeloj bivšoj regiji, ja sve poznajem i imam ih sve u mobitelu. To je svega stotinak ljudi. Ovo ostalo su proizvođači medijskog sadržaja, sponzoriranog sadržaja, glasnogovornici, portparoli, manekeni, studijski voditelji i starlete voditelji, ali to sa novinarstvom nema nikakve veze.

„Feral Tribune“ je bio vaš najbitniji prostor slobode u novinarstvu. U kontekstu današnjeg interaktivnog intertneta, društvenih mreža i mogućnosti da svako može da ostavi javni komentar, kakva bi bila sudbina „Ferala“ da još uvek postoji? Da li bi prošao gore nego devedesetih?
Ne znam da li bi „Feral“ danas bio moguć uopće. Koliko god to izgleda paradoksalno, ja mislim da je, što se toga tiče, danas gore vrijeme nego devedesetih. Naprosto, probaj danas u Hrvatskoj ili Srbiji izdavat nešto tako, sa diverzijama kakve smo mi radili devedesetih. Ja nisam siguran da bi to došlo do trafike. Zaista nisam siguran. Vidim to, na kraju krajeva, po komentarima na moje tekstove, ali i po sudskim procesima. Sa druge strane, što se tiče interakcije i tih novih medija, to bi podrazumijevalo potpuno drugačiju ideju tog medija. „Feral“ je bio klasična crno-bijela roto novina iz dvadesetog stoljeća. Pa znaš, kad me ljudi često pitaju da li postoji mogućnost da se „Feral“ obnovi, zašto ne „Feral“, ljudi žele „Feral“ i tako dalje, ja im kažem – da je ljudima trebao „Feral“, „Feral“ bi i opstao. A i ne mislim da ima smisla obnavljati stvari. To je kao obnavljati „Bitlse“. To nema smisla. To treba ostaviti u prošlosti. Ono što je najvažnije je da su Feralovi autori i dan-danas aktivni. Došlo je vrijeme novih medija, pa ako nekome treba „Feral“, neka ga i radi. Ova deca danas imaju internet. Internet je prostor neshvaćene slobode kakve mi nikad nismo mogli imat u štampanom novinarstvu. Ti danas na internetu za nula kuna možeš napraviti što god hoćeš. Naravno, treba se i izborit, jer je internet mnogo veća trafika nego što je bila naša prije trideset godina, ali je zato prostor slobode mnogo veći. Paradoksalno je što u tom, nikad većem prostoru slobode, te slobode zapravo nikad nije bilo manje. Fantastičnu stvar kakva je internet, gdje ti imaš kompletnu svijetsku pamet u veličini kutijice cigareta i možeš je staviti u džep, ljudi koriste potpuno pogriješno. Tu ogromnu kongresnu biblioteku ljudi koriste isključivo da jedni druge šalju u pizdu materinu, da dijele pornografiju, pilje u sise i zalaske Sunca. I to je obeshrabrujuće za ljudski rod. Mi ne znamo šta ćemo sa tom slobodom. Nama ta sloboda ne treba.

Iza nas su dve godine borbe sa pandemijom, a ovu godinu je već sada obeležio rat u Ukrajini. Učimo li kao društvo nešto iz kriznih situacija?
Moglo bi nas nečemu naučit kada bismo mi znali učit. Mi smo prošli i devedesetih te lekcije, pa nismo ništa naučili. Svaki pojedinačni test smo pali, pa smo pali i na ovome. Svijetska pandemija je recimo bila idealan test za ljudsku vrstu kao takvu, na globalnom nivou. Na primjer, perfektan test solidarnosti i empatije. Bio si u prilici da nisi direktno ugrožen, a da se moraš cijepiti zbog drugih. Tu je kompletno čovječanstvo palo i to je tužno. A onda sve kasnije što se događalo, kao što znamo, bila je jedna potpuna degradacija i diskvalifikacija znanja i pameti tako da je ovo, bojim se, bio žuti karton. Žuti karton za čovječanstvo, a drugi žuti, kao što znamo iz nogometa, donosi isključenje.

Od „Ferala“ pa do danas, suočavali ste se sa brojnim uvredama, pretnjama i zastrašivanjima. Koliko vam je bilo teško da sve ovo vreme ostanete dosledni sebi i svom stavu?
Najlakše je bit dosljedan, ali to tako možda samo meni izgleda. Zapravo, ne radi se o tome da je teško bit dosljedan, nego da je nedosljednost profitabilnija. Zato se ljudi i pokoravaju kojekakvim debilima na čelu svojih država. To se dešava jer im ljudi prepuštaju odgovornost za ono što im se događa. Niko ne želi preuzet odgovornost i onda je lakše bit čopor i ići tamo gde te vučjak navede. Svu smo odgovornost dali njemačkom ovčaru koji laje na nas i koji najbolje zna kuda će nas odvjest. Tu se radi o odustajanju od slobode, koja traži odgovornost, ali ljudi je ne žele.

A gde je danas hrabrost? Da li bismo vaše tekstove mogli da okarakterišemo kao hrabre?
Ja ne mislim da su moji tekstovi hrabrost, već jedini način na koji se to može radit. Nama su i u vreme „Ferala“ govorili da smo bili hrabri. Ne, mi nismo bili hrabri. Radilo se samo o tome da smo radili pošteno i da smo radili na jedan jedini način na koji se to može radit. Ako je za to bila potrebna hrabrost, onda to ne govori o nama, nego o vremenu u kojem treba bit hrabar da bi bio obični zanatski novinar.

Na koji tekst ili, bolje rečeno, tekstove ste najponosniji do sada?
Teško je izdvojit. Ja sam prema svojim tekstovima jako strog. Napisao do sada u životu, ne znam ni sam koliko hiljada tekstova, verovatno četiri-pet hiljada. Od svih tih četiri-pet hiljada tekstova, ja bih sad potpisao možda tri, a sve ostale bih ponovo napisao. Blagoslov novinarstva je u tome što imaš deadline u kojem moraš završit tekst i predat ga. Da ne postoji deadline i da imam tu slobodu da pišem tekst onakav kakav bih htio da bude, ja bih još uvijek pisao onaj prvi tekst iz 1987. godine. Tako da je meni sreća da moram predat tekst, a kad ga sutradan vidim u novinama, popizdim jer je to loše u pičku materinu. I sada kada objavljujem svoje stare kolumne u knjigama, ja ih, protivno svim zakonima profesije, praktički ponovo pišem i prepravljam.

Za kraj, bilo bi lepo da se ponovo vratimo knjigama i piscima. Ko je najbolji živi hrvatski i srpski pisac?
Najbolji živi hrvatski pisac je Predrag Lucić. On je navodno umro, ali je zapravo življi više nego ikada. Za najboljeg živog srpskog pisca mi je teško reć jedno ime, a da se ne zamerim drugima. Hajde da skandaliziram srpsku javnost, pa da kažem Basara. Užasno volim Basaru, koliko god da znam da je kontroverzan i da ga ne vole. Međutim, ja ga volim u inat svima, jer je svaka njegova knjiga za mene čitalačka svečanost.

Autor teksta je Krokodilov novinar na dan Đorđe Bjelanović.
Projekat Novinar na dan – Novinari protiv rasizma se realizuje kao deo projekta Reporting Diversity Network 2.0 koji finansira Evropska unija.