18 Jul DOBRODOŠLI U DISTOPIJSKU BUDUĆNOST! Margaret Atvud na XIV Festivalu KROKODIL
Letnji dvobroj magazina Liceulice br. 84, u okviru kojeg je objavljen i tekst pred vama, potražite kod uličnih prodavaca.
Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država doneo je, krajem juna ove godine, odluku kojom se poništava presuda iz 1973. Rou protiv Vejda. Time je, faktički, ponovo prebačeno na pojedinačne države da posebno odlučuju o pitanju dozvoljenog prekida trudnoće. Mnoge od njih su spremne dočekale ovu vest i njihovo zakonodavstvo je pripremljeno da, odmah ili uskoro, u potpunosti uskrati mogućnost abortusa svojim građankama. Javnost je bila zatečena ovakvim dešavanjima. Na društvenim mrežama ljudi nisu skrivali nezadovljstvo povodom ovakve odluke, a mediji su prenosili priče žena, njihova iskustva i strahove da se vrate ilegalnim prekidima trudnoće pošto abortusi, svakako, neće nestati. Ovakav razvoj situacije mnoge je podsetio na roman „Sluškinjina priča“ Margaret Atvud, koji je prethodnih godina bio popularan i zbog televizijske ekranizacije. O stvarnosti koja počinje da liči na njene knjige poznata književnica je govorila i na ovogodišnjem književnom festivalu Krokodil na kojem je bila jedna od gošći.
Sluškinjina priča objavljena je 1985. Tu je reč o distopičnoj fikciji koja govori o jednoj mogućoj budućnosti. Predstavila je žrtve autokratskog režima u izmišljenoj državi Gilead, nastaloj nakon pada Amerike, gde su ženama u potpunosti uskraćena prava, osim ako nisu žene sa vrha vlasti. Sluškinje su posebna kategorija u ovom društvu. One pripadaju imućnim porodicama na položaju i imaju funkciju da rađaju potomstvo svojim gospodarima. Lišene su bilo kakve mogućnosti da odlučuju o svojim životima i nemaju pravo ni na svoj život ni na svoje telo.
Margaret Atvud, autorka romana Sluškinjina priča, gostovala je na ovogodišnjem festivalu KROKODIL koji se održavao na platou ispred Muzeja Jugoslavije, a razgovor sa njom su moderirale književnice Rumena Bužarovska i Mima Simić. Publika je nestrpljivo čekala autorku koja se putem video poziva uključila u razgovor. Simbolično, i zbog lokacije na kojoj se održavao festival i zbog teme njene najpopularnije knjige, Atvud je najpre odgovorila na pitanje šta misli o pojmu dobroćudnog diktatora. „To je relativna stvar. U našim zemljama kažemo da ne živimo na granici glasanja za dobre opcije već na granici glasanja za najmanje loše. Nemamo ideju da bi nešto moglo biti predivno već samo da bi moglo biti gore. Sa Titom je sigurno moglo biti gore nego što je bilo u drugim zemljama, ali je isto tako moglo biti i bolje. Ali kao što i sami znate, kada je on preminuo, ‘poklopac’ se pomerio, i desili su se ratovi.“
Upravo u tim godinama, koje će obeležiti i početak kraja Jugoslavije, Atvud piše Sluškinjinu priču, a desne, tzv. neoliberalne, struje dolaze na vlast i u Sjedinjenim Američkim Državama i Ujedinjenom Kraljevstvu. Ipak, njena priča ima, kako sama autorka kaže, korene u davnoj istoriji savremenih demokratija. „Atmosfera osamdesetih jeste donekle inspirisala pisanje knjige, ali koreni priče se nalaze u američkoj istoriji 17. veka. Doseljenici su naselili ‘novi svet’ tobože tražeći religijske slobode. To nije tačno, jer su došli po slobodu za sebe a ne za sve. Novoengleska vlada u 17. veku nije bila demokratska tvorevina već teokratija. Harvard, gde sam ja studirala, nije osnovan kao liberalna demokratska institucija već kao teološki seminar za puritance. Teokratski je osnov postavljen u 17. veku, i ta nastojanja su ostala u američkom društvu do danas. Shodno tome, moje pitanje je bilo – kada bi američke države imale diktaturu, kakvu bismo dikaturu imali?“
Razgovor nije mogao da protekne bez osvrta na trenutnu situaciju u kojoj se nalaze mnoge žene u Sjedinjenim Američkim Državama, i sličnostima te situacije sa pričom koju je napisala. „Volela bih kada bi knjiga prestala da bude relevantna. Nisam zadovoljna zbog toga. Vi ovakve knjige pišete nadajući se da ih ljudi neće iskoristiti. Ljudi se šale, govoreći o mom radu, da nije trebalo da budem toliko detaljna kada sam pisala knjigu.“
Margaret Atvud i dalje aktivno piše. Sluškinjina priča dobila je i nastavak u vidu Svedočanstva, romana u kojem se bavi likom Lidije, svojevrsne paziteljke „sluškinja“ i nemilosrdnom ženom koja ima izlive agresije prema svojim štićenicama, pod opravdanjem da radi ono što je najbolje za njih. Na pitanje književnice Rumene Bužarovske o kritikama da se, pored toga što se u knjigama bavi ženskom solidaršnošću i sestrinstvom, bavi i ženama kao čuvarkama patrijarhata, Margaret Atvud kaže: „Žene su ljudska bića. Imaju svoje vrline i mane. Ko kaže da one nikad ne bi bile zainteresovane da poseduju moć u hijerarhiji ako bi im to bilo ponuđeno? To se već dešavalo u istoriji.“
Sluškinjina priča danas je jedna od najpopularnijih serija, ali kada je knjiga izašla, donekle su postojali i osuda i nerazumevanje javnosti. Štaviše, nemalom broju ljudi je, u tom istorijskom trenutku, knjiga na izvestan način izgledala apsurdno. „U SAD su postojale dve vrste reakcija. Prva je ona ‘Margaret, glupa si,. Ovo nikad ne bi moglo da se dogodi ovde. Mi smo lideri svetske demokratije’, a, sa druge strane, na zapadnoj obali, postavljali su pitanje koliko još imamo vremena. U trenutku kada je Tramp došao na vlast, pitali su me kako sam mogla da znam da će se tako nešto desiti“, kaže Margaret Atvud i dodaje da su joj u Ujedinjenom Kraljevstvu govorili da je smešna i da je napisala tek naučno-fantastičnu bajku, dok su u Kanadi tvrdili kako je mala verovatnoća da se takav scenario obistini zbog toga što postoji veliki broj različitih političkih opcija koje bi to sprečile. Autorka, ipak, posebno ističe da je potrebno pratiti tendencije koje postoje u društvu i na osnovu njih praviti pretpostavke. „Ako postoji mantra da žene treba da se vrate u domaćinstva, treba se pitati kako je moguće da se to učini. Da bismo došli do tog odgovora, samo je potrebno vratiti se unazad u istoriju kada žene nisu mogle da kontrolišu svoje finansije.“
Trenutno u mnogim državama jačaju desno orijentisane struje, a kapitalistički poredak, koji je već dugo dominantan, postaje sve brutalniji i ogoljeniji. Iz dana u dan dobijamo vesti koje dovode u pitanje mnoga prava izborena u prethodnim decenijama. Od trenutne situacije u Americi, preko slučaja Mirele Čavajdi u Hrvatskoj, pa do registra za svaku utvrđenu trudnoću u Poljskoj države zadiru u lična prava i privatnost svojih građanki. Međutim, gde ima državne sile, ima i društvenog otpora – u svim ovim slučajevima organizovani su protesti na kojima su građanke i građani pokazali neposlušnost i tražili poštovanje elementarnih ljudskih prava.
Ako je 1985. knjiga nekome i mogla izgledati pomalo smešno, danas svedočimo tome da takva fikcija, u neku ruku, počinje da se ostvaruje. Knjige Margaret Atvud upozoravaju nas da nijedno pravo i nijednu slobodu ne treba da uzimamo zdravo za gotovo jer, ono što je nekada bila fiktivna priča koja izaziva nelagodu, u nekim državama polako postaje stvarnost.
I književnost za decu može – i trebalo bi! – da bude angažovana
Margaret Atvud, osim što piše za odrasle, piše i za decu. Da je važno i kroz dečju književnost provlačiti škakljive društvene teme, veoma dobro zna svako ko je čitao Jasminku Petrović, još jednu ovogodišnju gošću festivala Krokodil. Jasminka Petrović je književnica koja mnoge teme koje su u društvu označene kao tabu predstavlja kao sasvim svakidašnje, te ih tako demistifikuje i približava svojoj publici. „Pisati za decu je velika odgovornost. Odrasla osoba se obraća odrasloj osobi, autor ima neki svoj stav i on ga šalje, i onda čitaoci sa tim mogu da se slažu ili ne slažu. Kada se obraćaš nekom ko je maloletan, ti imaš odgovornost kako će to na njega da utiče. Ja mislim da nijedna tema nije neadekvatna za decu. Važan je način na koji se ona obrađuje. Ne postoje tabu teme, već je samo važno koliko smo mi, odrasli, spremni da prihvatimo dečija pitanja o tim temama”, kaže Jasminka Petrović. „Opasno je ako mi pisci uvedemo samocenzuru zato što tako sečemo krila deci. U svakodnevnom sam kontaktu sa njima i znam koliko su zainteresovani za teme migracije, rata, seksualnosti, za sve ono što se dešava oko nas. Vrlo su otvoreni. Velika je zabuna kada se roditelji javljaju sa pričama da su previše mali za određene teme”, dodaje ona.
Autorka teksta je KROKODILova novinarka na dan Milica Đorđević.
Projekat Novinar na dan – Novinari protiv rasizma se realizuje kao deo projekta Reporting Diversity Network 2.0 koji finansira Evropska unija.
