06 Jun Putopis kroz Ukrajinu – 12do8
U petak, 3. juna KROKODILova delegacija pošla je put Harkova u Ukrajini kako bi direktno Perinatalnom centru u tom razorenom gradu predala prikupljenu humanitarnu pomoć. Tokom narednih dana objavljivali smo na našim društvenim mrežama uzbudljivu reportažu s ovog putovanja nazvanu “12DO8” po satima kada su postovane informacije. Zahvaljujemo se svim donatorima koji su nesebično pomogli našu humanitarnu akciju (po redosledu pomoći): Marija Farmer, Aleksandar Mudri, Senka Latinović, Zlata Ilić Čović, Ivana Dimitrijević, Vesna Aćimović, Nataša Tošović Kotarski, Jovana Nastasijević, Nađa Bobičić, Thanh Pierre Doan, Milan Bogdanović, Andrij Ljubka, Nataša Govedarica, Forum zfd, Institut za neonatologiju, Udruženje KROKODIL, Aida Ćorović, Ambasada Ukrajine u Srbiji, fond b92 kroz Akciju prikupljanja pomoci ugrozenom stanovnistvu Ukrajine koju realizuju Srpski filantropski forum i Privredna komora Srbije.
O tome zašto je ukrajinski carinik razgledao Vlajsinu galeriju fotografija na mobilnom telefonu, o tome kako su Milan, Vlajsa, Andrij, Ljoša i Serhij jeli bolničku supu od kiselih krastavaca u harkovskom Urgentnom centru ali i mnogo toga drugog zanimljivog saznajte u prvom opširnijem razgovoru koji smo za vas snimili i objavili u emisiji KROKODILovog podkasta odmah po dolasku KROKODILove Delegacije iz Ukrajine. Snimak možete poslušati OVDE:
Petak, 3. jun
Upravo smo na putu kroz Mađarsku ka granici sa Ukrajinom i prvom stajalištu gradu Užgorodu. Na našoj granici nikome nije bilo važno zašto idemo u Ukrajinu i šta nosimo. Mađarima je bila važna cena robe.
Subota, 4. jun
Dalje nije išlo glatko. Prenoćili smo na ukrajinskoj granici. Uzeli su nam otiske prstiju, slikali nas i čekali amin direktno iz Kijeva da bi nas pustili. Prijatni su ali poštuju proceduru koja je za državljane Srbije posebna jer najveći broj naših državljana, kako kažu, dolazi da se bori na strani ruskih separatista. Srbija baš nema dobru reputaciju danas i ovde. Andrij Ljubka pisac i prevodilac (pre svega naš prijatelj) nam je pomogao da dobijemo dozvolu. Čekali smo do 7am kada smo uspeli da pređemo granicu i ubrzo nakon toga stigli u Užgorod koji je 20km dalje. Ovde su nas primili na doručku i kafi u jednoj maloj NVO. Nadamo se da ćemo stići da utovarimo pomoć u francuski humanitarni kamion sa kojim idemo dalje ka Harkovu. Po planu. Sa srpskim tablama ne možemo dalje. Ovde život, čini se, funkcioniše. Osnovno makar. Oseća se solidarnost i empatija.
Po pravom prolećnom pljusku Aleksij, Nataša, Andrij, Milan i Vlada su oko 10 sati jutros spakovali pomoć koju nosimo iz Beograda (respirator za bebe ispod kilograma težine, hranu i pelene) i dodatnu pomoć koju su prikupili lokalni ljudi u Užgorodu u dva vozila koja nam je ustupio Komitet za medicinsku pomoć zakarpatske oblasti. Trenutno ulazimo u oblast Galicija i krećemo se ka Lavovu gde ćemo napraviti pauzu pre polaska za Kijev gde ćemo večeras prespavati. Za sada se držimo plana iako smo mrtvi umorni i neispavani. Veliko hvala ostatku KROKODILa koji nas prati, administrira i bori sa svima onima koji nam ne žele dobro čak i kada je vreme za apsolutnu i nedvosmislenu empatiju.
Ipak smo se odlučili da prespavamo u nekom hotelu/motelu blizu Žitomira, da nas ne bi uhvatio policijski čas pred Kijevom. Ustajemo u 4 kako bismo smo već u 5 nastavili dalje ka Kijevu i Harkovu. Ošamućeni smo i preumorni od nespavanja. Ovde se već oseća ratna zona, vojni punktovi su učestaliji. Nismo naišli na negodovanje zbog toga što smo iz Srbije. Andrij Ljubka koji putuje sa nama to spomene na svakom mestu gde se zaustavimo, a reakcije su pozitivne. Kada razgovaramo sa Ukrajincima baš se oseća da je rat u toku. Iako na zapadu zemlje nije bilo razaranja oseća se rat po povremenim vojnim puktovima i nestašicama goriva na benzinskim pumpama. Mir se čini nemogućim trenutno odavde a ratu se ne nazire kraj. Laku noć
Nedelja, 5. jun
Trenutno pretačemo gorivo iz kanistera jer ga na benzinskim stanicama nema. Andrij je poneo 200l kako bismo uspeli da stignemo do Harkova i nazad do Užgoroda. Jutros su nas u Žitomiru u 5.03 probudile sirene za vazdušni napad. Nastavili smo putovanje prema Harkovu u cik zore. Kako smo se bližili Kijevu, tragova razaranja bilo je sve više. Ono što smo zatekli u Borodianki a potom i u Buči nadilazi granice ljudskog razumevanja. Kijev nas je dočekao grandiozan, kosmopolitski i predivan, sa širokim prospektima i monumentalnim građevinama ali neobično prazan -više od pola stanovnika tromilionskog metropolisa napustilo je grad od početka rata. Prešli smo preko širokog Dnjepra i našli se u istočnoj Ukrajini. Još oko 500 kilometara nas deli od našeg konačnog cilja – Harkova.
Nakon 2200 kilometara pređenih u rasponu od dva dana, iz Beograda smo preko Užgoroda, Žitomira i Kijeva napokon stigli na cilj našeg putovanja – istočnoukrajinski industrijski grad Harkov koji se nalazi neposredno uz samu granicu s Rusijom. U samom centru, u neobičnom i veoma živopisnom Lutkarskom pozorištu u kom od okupacije boravi osoblje zajedno s decom susreli smo se s čuvenim ukrajinskim pesnikom Serhijem Žadanom koji nam je, u pratnji vojnika iz Bataljona Hartija (što na ukrajinskom znači “sporazum” a ne “papir” kao na srpskom) pomogao u poslednjoj etapi našeg putovanja. Zajedničkim smo snagama najpre odneli respirator, pelene i dohranu za prevremeno rođene bebe u Harkovski perinatalni centar. Potom smo jedno od dva medicinska vozila predali osoblju Urgentnog centra u tom gradu dok je drugo vozilo odvezeno direktno sanitetu na liniji fronta koja se sada nalazi neposredno uz granicu s Rusijom. Bizarna okolnost je da se prvi grad na ruskoj strani granice zove Belgorod. Time smo okončali našu osnovnu misiju zbog koje smo i prevalili ovoliki put. Drago nam je da smo uspeli u našoj nameri da pomognemo ljudima ovde a sama činjenica da se naš dan nastavio susretom s ljudima iz ukrajinskog Pen centra i dogovorom oko raspisivanja konkursa za rezidencijalne boravke ukrajinskih pisaca i kulturnih radnika u KROKODILovoj rezidenciji za pisce govori o tome da naša saradnja nikako nije gotova, naprotiv. Ali o svemu tome i još koječemu u nekom narednom postu. Sad smo u hotelu i konačno nakon dve praktično neprospavane noći (mislimo da) možemo pošteno da odspavamo iako se čuje i vidi granatiranje grada u daljini. A kad smo već kod toga, ona uzbuna za vazdušni napad koja nas je jutros probudila u Žitomiru bila je za dve navođene rakete koje su ispaljene na glavni grad Kijev.
Ponedeljak, 6. jun
Sistematsko razaranje Harkova je užasna stvarnost ruske agresije na Ukrajinu. Sinoć, kada smo, nakon predaje humanitarne pomoći Gradskom perinatalnom centru i Urgentnom centru, konačno stigli u hotel, začuli smo sirene i nekoliko snažnih detonacija nakon čega je na nekoliko trenutaka nestalo struje a iz pravca severnog ruba grada zavijorio se gust crni dim. Jutros nas je probudila potmula grmljavina granata i ponovo sirene a prilikom šetnje ovim prelepim i uzbudljivim gradom, koji je dvadesetih godina bio centar sovjetske umetničke avangarde, zabeležili smo nekoliko primera razaranja starog gradskog jezgra koje ni sa kakvim vojnim ili strateškim ciljevima izuzev širenja terora, straha i beznađa među civilnim stanovništvom nema i ne može da ima ama baš nikakve veze. Sve to rečito govori o karakteru ruske okupacije koju nijedna relativizacija ne može da opravda. Ovo inače pišemo iz monumentalnog hola harkovske železničke stanice gde za 15 minuta vozom polazimo nazad u Užgorod do kog ćemo putovati tačno 24 sata i 15 minuta. A onda nam predstoji još samo poslednja etapa ovog dugog putovanja – povratak u Beograd.
