13 Oct Pozicija pisca je da bude u nesporazumu sa svojom okolinom – razgovor s Damirom Karakašem
Hrvatski književnik Damir Karakaš bio je jedan od gostiju ovogodišnjeg izdanja festivala KROKODIL. U okviru KROKODILovog programa Journalist for a Day, imali smo priliku da razgovaramo s njim. Damir se publici predstavio druge večeri festivala, 27. avgusta, a ovaj razgovor smo vodili dan pre, u bašti jednog beogradskog kafića.
Na samom početku razgovora dotičemo se njegovog dotad poslednjeg objavljenog romana, Proslava.
– Taj roman je napisan pre tri godine, ali da, još uvek je najaktuelniji mada mi uskoro izlazi novi roman. Ja inače pravim razmake između romana po dve, tri godine.
Ideja za taj roman mi je bila da na oko 100 strana opišem dva rata i tri generacije, što se čini nemogućim, ali književnost i jeste pokušaj da se postigne nemoguće, kako bi rekao Fokner.
Proslava je bila kritički veoma dobro prihvaćena. Međutim, sa druge strane, izazvala je i vrlo burne negativne reakcije jednog dela javnosti. Kako objašnjavate tu polarizaciju i kako ste je doživeli?
– Roman je u Hrvatskoj stvarno imao dobru recepciju, dobre kritike, dobio je i nagradu i za par meseci snimaće se i film po njemu.
Međutim, s Proslavom se dogodio jedan fenomen, a to je da je knjiga u Hrvatskoj postala najbitnija tamo gde se ne čita.
Još otkad sam se vratio iz Pariza i otkad je snimljen film Kino Lika došao sam u sukob s ljudima iz svog kraja. Mislili su da se u svojim delima izrugujem. Ja inače smatram da pozicija pisca i jeste da bude u nesporazumu s okolinom, ali situacija s Proslavom je baš eskalirala do krajnjih granica, tako da skoro 3 godine nisam bio u rodnom kraju. Situacija je bila ozbiljna, dobijao sam i pretnje, ali već sam u ovih 10-15 godina imao dosta problema tako da me to nije dočekalo nespremnog.
Ja sam oduvek, još od kad sam počeo pisati, znao da ako se budem osvrtao za svakim psom koji bude za mnom lajao neću nigde stići. I ovo se ne odnosi samo na književnost već i na život generalno.
Da li je bilo i pozitivnih reakcija iz Like? Da li je prosto u pitanju određena grupa ljudi koja je reagovala negativno?
– Nažalost nije to grupa ljudi, to je većina ljudi. U jednoj izuzetno gledanoj emisiji u kojoj sam gostovao tražilo se od mene da demantujem roman, pa sam pokušavao objasniti da je fikciju nemoguće demantovati. Ima ljudi koji čitaju i razumeju, ali oni su u manjini. Većina jednostavno ne razume to što pišem i vrlo se neprijateljski odnosi prema meni. Za 20 godina nikad me niko u Lici nije pozvao da održim promociju. Imam, inače, mnogo poziva za promocije, ali u Lici me nikad niko nije pozvao, kao da ne postojim. Ali ja sam uvek i bio skeptičan prema piscima kojima prave spomenike u njihovom kraju. Smatram da proza, ako je prava, nema milosti ni prema kome.
S obzirom da često tematizujete teme poput rata, nacionalizma i sl, kako vidite ulogu književnosti i uopšte njen potencijal u prevazilaženju teškog nasleđa? Da li književnost nešto može da promeni?
– Što se tiče knjiga, i ne samo knjiga već i filmova, predstava pa i samog razgovora sa ljudima, smatram da ako promenimo samo jednu osobu napravili smo puno. Ali knjiga je jako bitna, ona je baza, fundament i od nje sve počinje. Međutim, nažalost živimo u vremenu gde je kultura zadnja rupa na svirali i gde se jako malo čita. Čak i pisci, pogotovo mladi pisci, jako malo čitaju. Toliko puno pišu da nemaju vremena čitati, ali bez čitanja nema pisanja. Volim inače ljudima poručiti da ne dozvole da im se u očima vidi svaka nepročitana knjiga.
Romani su vam prevođeni na desetak jezika. Kakva je njihova recepcija u inostranstvu? Koliko je uopšte teško piscu s ovih prostora da ostvari uspeh u inostranstvu?
– Pa teško je… Evo recimo Danilo Kiš, jedan vrhunski pisac, dobro prihvaćen u Francuskoj na fakultetima i u tim nekim intelektualnim krugovima, međutim šira publika ga ne čita. A što se tiče inače tih prevoda, rekao je Miroslav Krleža jednom da svaki pisac ima sreće ako ne može čitati svoj prevod.
Recepcija varira od zemlje do zemlje. Nedavno su mi izašli romani u Nemačkoj i Francuskoj, u Italiji sam dobio uglednu književnu nagradu. Zanimljivo je i da su moje priče prvi prevod hrvatske književnosti na arapski jezik. Zadovoljan sam generalno kakva je recepcija. Ima i nekih zemalja s kojima nisam klikuno, kao recimo Češka. Tamo su mi objavljene dve knjige međutim nisu naročito dobro prošle.
Ali ne razmišljam previše o prevodima i smatram da nisu prevodi merilo kvaliteta jednog pisca. Ipak lepo je kada te ljudi čitaju na nekom drugom jeziku.
Nekoliko romana vam je adaptirano u filmove i pozorišne predstave. Kako doživljavate te adaptacije? Koliko promena forme utiče na sadržaj?
– Borhes i Sabato kada debatuju o filmu u jednom od svojih razgovora, kažu da je film rađen po knjizi kao kad nekome pričaš o toj knjizi. Mislim da mi se ta definicija najviše sviđa.
Zadovoljan sam generalno adaptacijama. Tri knjige su mi igrane u pozorištima. Poslednju pozorišnu adaptaciju po romanu Blue moon radio je Boris Liješević, reditelj iz Beograda, za Satiričko kazalište Kerempuh.
Mogao sam nakon Kino Lika snimiti i još filmova po svojim knjigama, ali ja teško to prihvatam. Nije mi bitno da se samo snimi film, treba mi neki reditelj s kojim ću kliknuti. Nadam se sad kad bude rađen film po Proslavi da ću biti zadovoljan.
Da li u procesu adaptacije svojih romana volite da imate veću ulogu ili se radije držite po strani?
– Scenarije ne pišem, to me ne zanima. Mnogi misle da sam pisao scenario za Kino Lika, međutim nisam. Ne volim previše kopati po svojim knjigama niti se mešati rediteljima u rad, ali ako treba da pomognem i ako žele da pomognem, spreman sam uvek na to. Ipak, najviše volim doći pogledati film nakon što je završen. Film sniman po knjizi je rad nekog reditelja, a knjiga je moja.
Živite samo od književnosti. Kakve su prednosti i mane takvog života? Koliko je teško održati jednu takvu odluku?
– Pa teško je, jako je teško. Ali isto tako nisam spreman na kompromise niti da radim neke stvari koje me ne zanimaju ili neke komercijalne stvari. Srećom, knjige mi imaju dobru kritičku recepciju ali se dobro i prodaju. Sjećanje šume je recimo prodato u 7000 primeraka što je velika stvar. Ima i dosta prevoda… Zavisi kako sebi urediš život, ja sam skroman i nemam nekih velikih prohteva. Tako da uspevam nekako, mada nije baš tako jednostavno. Mislim da sam jedan od retkih pisaca u Hrvatskoj koji uspeva živeti samo od književnosti.
Koji pisci su vam najveći uzori, ko je najviše uticao na formiranje vašeg stila?
– Kafka je jedan od mojih najdražih pisaca, zato što je on pisac koji ne oponaša nikog, on kao da je intenzivno priključen na snove. Možda zbog toga volim i Handkea. Imam sve njegove knjige i mogu reći da sam na neki način specijalista za Handkea. Malo me iznerviralo kad je dobio Nobelovu nagradu. Pre toga je bio samo moj pisac, a sad je svačiji. Njegova literatura mi je, slično kao kod Kafke, kao precizno opisivanje sna. Njih dvojica su mi jako bitni.
Što se tiče naših pisaca, ima ih. Ja sam recimo dosta odrastao uz srpske pisce, oni su mi dosta formativno bili bitni. U pitanju su pisci poput Crnjanskog, Miodraga Bulatovića, pre svega njegove prve knjige, Danila Kiša…
Zatim, tu je i Čehov. Mnogo volim Čehova. U pisanju se držim one njegove rečenice: „Treba pisati tako da rečima bude usko, a mislima široko“.
Kao što ste već spomenuli na početku ovog razgovora, uskoro vam izlazi nov roman. Možete li nam reći nešto više o njemu? Izjavili ste par puta da je proces pisanja tog romana za vas bio izuzetno težak.
– Roman se zove Okretište. Kako sam ja imao dosta problema zbog svog pisanja, radi se možda o jednom od najstrašnijih dana u mom životu. Najprostije rečeno bio sam fizički napadnut i teško ranjen To je, dakle, jedan intiman roman koji govori o traumi. Naravno nisam hteo od romana praviti spektakl i crnu hroniku, za mene je književnost pre svega umetnost jezika, a ne samo opisivanje događaja.
Dugo sam ga radio i to je bilo pisanje na život ili smrt. Ima u romanu i jedna rečenica Petera Handkea koja je bila naročito indikativna za samo pisanje tog romana: „Kasnije ću o svemu ovome tačnije da pišem“.
Journalist for a Day, Stefana Pekez, Beograd, avgust 2021.