15 Oct “Jedina konstanta u mom životu je pisanje, sve drugo je pod znakom pitanja.”- razgovor sa Katarinom Mitrović
Od dnevnika u kojem je beležila svoje misli, do romana i scenarija u kojima kreira tuđe, Katarina Mitrović je srpska književnica, dramaturg i scenaristkinja.
“Pisanje mi je bekstvo, lepo, nije pogubno po mene. Može na razne načine čovek da beži od problema, ali pisanje je najbolji način da pobegneš, a da se u isto vreme vratiš sebi.”
Ne kaže za sebe da je pisac, nego da se bavi pisanjem, a njen talenat možemo prepoznati i u zbirkama poezije “Utroba” i “Dok čekam da me prođe” kao i u romanu u stihu “Nemaju sve kuće dvorište”.
Kao srednjoškolka je svoju prvu nagradu osvojila na konkursu u Obrenovcu. “Trebalo je da idem na neku svirku, a kada imaš petnaest, šesnaest, svaki dinar ti znači. Ja sam se tada prijavila da bih uzela pare i otišla s dečkom na svirku da osvojim dve hiljade i imam za ulaz i pivo. Onda sam pobedila i shvatila da mi se dopalo da pišem pesmu.”
Karakterišu je noći radikalnih odluka kao kada je odlučila da promeni fakultet u četvrtoj godini. Sa Filološkog fakulteta prešla je na Fakultet dramskih umetnosti, smer dramaturgija.
“Kada sam upala na FDU tada mi se sve preokrenulo, to je bio trenutak kada sam se uozbiljila u životu i shvatila da mogu zaista ozbiljno da se bavim pisanjem.”
Kao scenaristkinja radila ja na seriji “Grupa” i “Mama i tata se igraju rata”. Zajedno sa Bojanom Vuletićem napisala je scenario za seriju “Deca zla” prema romanu Miodraga Majića.
“Kada sedim noću ili kada sam usamljena, ja sedim i to pišem. Nikada nisam mislila da ću to da objavim, a naročito da ću da se bavim time u stvarnosti”.
“Pisanje scenarija je posao koji volim, a pisanje knjiga je nešto što izlazi iz mene i što moram da radim, i što bih radila i da sam finanskijski obezbeđena do kraja života.”
Uoči Krokodil festivala, Katarina nas je podsetila da je dolazila na festival i pre nego što je došlo do toga, da kao književnica, bude pozvana na njega. Sam festival je bio i inspiracija za nju. “Razmišljala sam da li ću ikada ja postati pisac, da li ću ja ikada biti na ovakvom festivalu da me neko zove, i sada vau.”
Ne voli iste boje na sebi i oko sebe, a najviše voli da vidi nijanse plave i srebrne, a omiljeni stih nam je dočarala na svoj način: “Izgledalo mi je da Serena voli da pati, ne znam zašto, ja ne volim da patim, dosta mi je bilo patnje. Osećam samo kako bi još jedna kap toga bila poslednja kap, i onda bi me smestili na ono mesto. Ja ne želim da me tamo smeste.”
A pitanje ko bi bio autor njene životne priče, stalo joj je na muku. Možda zato što je neodlučnija, što se priča menja iz dana u dan, a možda zato što je svaki momenat u njenom životu deo neke veće priče u kojoj je autor niko drugi nego ona. Sigurna sam da tu priču ona jedva čeka da spozna i proživi, ali i da nam je dočara u nekom od svojih narednih dela.
Journalist for a Day, Aleksandra Jelesijević, Beograd, avgust 2021.