03 Dec „Austrija, to je protokol“ – Dragan Velikić o književnosti, kuhinji i kulturi jedne epohe

„Sećam se prve knjige koju sam uz rečnik pročitao na nemačkom jeziku“, rekao je Dragan Velikić nešto pre nego što je u KROKODILovom Centru poslužen probni ručak austrijskih specijaliteta za predstojeći program Eat & Read. „Bio je to kratak roman Jozefa Rota, Hotel Savoj.“

„Tamo negde početkom devedesetih godina, kada je krenuo raspad zemlje, ja sam često odlazio u Austriju“, nastavlja naš poznati pisac. „Moj tamošnji izdavač omogućavao mi je da boravim u toj zemlji. Organizovao mi je i književne turneje pa sam nastupajući kao pisac obišao, slobodno mogu da kažem, čitavu Austriju.“

„Pre nekih petnaest godina imao sam književnu turneju u Poljskoj. Jedne večeri u Lođu, moji domaćini su me odveli na večeru. Sedeli smo u separeu. U jednom trenutku zagledam se kroz prozor, kad prekoputa – ne mogu da verujem – zgrada na kojoj svetlećim slovima piše Hotel Savoj.“ Bio je to trenutak u kojem je shvatio da se zaista nalazi u Rotovom svetu, u središtu dešavanja jedne od svojih omiljenih knjiga.

Velikić sa istim entuzijazmom govori i o Rotovom romanu Radecki marš, koji je kao jedan od tri književna dela uvrstio u selekciju proze za KROKODILov program Eat & Read Austrija. „Mogao bi to da bude pandan Seobama Crnjanskog“, dodaje Velikić. „To je sveobuhvatan roman, roman jedne epphe, baš kao i Seobe.“

Pored Rota, u izbor proze za Eat & Talk #6: Austrija, događaj posvećen književnosti, kuhinji i kulturi ove zemlje, ušli su i nezaobilazni Vitgenštajnov nećak Tomasa Bernharda kao i roman Ledeni Roberta Šindela.

„O Bernhardu gotovo da je suvišno govoriti. Ne znam nijednog pisca koji je toliko potkopao malograđanštinu društva u kojem je odrastao i živeo kao što je to uradio on,“ nastavlja Velikić. „Ljudi ga ili obožavaju ili ga ne vole. Ja ga izuzetno volim, ali mogu da razumem ljude koji ga ne vole.“

Posle hirurgije, časova anatomije i stavljanja austrijskog društva pod mikroskop, kako Velikić opisuje iskustvo čitanja Bernharda, u razgovoru o savremenim velikanima ove književnosti dolazimo i do Roberta Šindela, koji je na našeg pisca kroz roman Ledeni ostavio poseban utisak. „Šindel zalazi duboko u pore austrijskog društva, po širini i dubini, u periodu afere Valdhajm.“

Kao dugogodišnji ambasador Srbije u Austriji, Velikić prema ovoj zemlji gaji poseban senzibilitet. I to ne samo u sferi književnosti (mada ako bi, kako kaže, morao da bira knjige za pusto ostrvo, one bi, čini se, prevashodno dolazile s ovog područja), već se taj specifičan doživljaj Österreicha prožima kroz ceo njegov život.

„Nije mi to bila samo lektira, nego i konkretna stvarnost, moja stvarnost,“ kaže Velikić. „U Beču sam  proveo sve zajedno nekih osam, devet godina. To je jedan dug period i samim tim ja sam, hteo – ne hteo, nešto usput pokupio. Kada pišem, moji junaci kreću se prostorima kojima sam se i ja kretao ili se krećem, u kojima sam i ja živeo ili živim.“ Od romana Via Pula, Astragana, Severnog zida, do Ruskog prozora, Bonavije, Islednika i Adrese za koje je dobio brojne nagrade, uključujući i dve NINove, pozornice Velikićevih romana upravo su četiri grada koja su ga u mnogome obeležila: Beograd, Pula, Beč i Budimpešta.

„Kada određeni prostori pripadaju nekoj državi, onda se stvori zajednički imenitelj,“ govori dalje. „Kroz svakodnevne navike, od načina na koji pijete kafu i koju kafu pijete, pa do nekih važnijih kulturoloških običaja.“ „Mnogi naši pisci i umetnici su se školovali u Beču, još od vremena Austrougarske, i samim tim su preuzimali, ali i donosili nešto od tih tradicija i kulture. Ja sam kritičan prema Austrougarskoj, međutim, u toj državi je živelo dvanaest konstitutivnih naroda, između ostalog i srpski. Za svoje vreme to je bila jedna moderna država koja je imala itekakve kvalitete. Njeno nasleđe je raskošno, bez obzira na mračnu birokratsku pozadinu.“

Ovi ukrštaji kvaliteta i uticaja jednog vremena u jednom prostoru, vide se, kako u velikim stvarima, tako i u finesama. „Živeći u Austriji, probao sam svašta,“ dodaje Velikić govoreći o kuhinji ove evropske zemlje koja se u mnogome poklapa sa našom. „Kod nas su česte recimo Wurst, kobasice. To narod voli, a tipično je austrijski. Oni su ekonomični, štedljivi, ništa se ne baca.“

Slična stvar je i sa Kaiserschmarrnom, dezertom KROKODILovog „Bečkog menija“ u okviru programa Eat & Talk. „Carske mrvice, to je nešto božanstveno,“ dodao je Velikić. „To je bila poslastica za one na repu stola. Samo bi se sve zbućkalo, tako su nastale. Jeo sam ih poslednji put pre nekih dva meseca u kafeu Mocart u Beču, a sada ću opet ovde u subotu.“

Za supu sa knedlom od džigerice, poznatom Rindsuppe mit Leberknödel, naš autor nema šta da zameri. „Prosto je obožavam, zaista je izuzetna.“ A i u Tafelspitzu, glavnom jelu na meniju ovog meseca, Velikić vidi nešto tipično austrijsko.

„Austrija, to je protokol, to je parada. Oni i dalje uživaju u protokolu, kako god da se organizuju. Tako i Tafelspitz, njihovo izuzetno poznato jelo. Tu ide kuvana junetina, tri vrste rena, spanać i strogo praćenje recepta. Meni doduše uvek tamo nedostaje onaj naš ren, da me udari, da mi prođe kroz nos,“ dodaje on čežnjivo.

„Austrijska hrana, ruku na srce, nije zdrava, ali je ukusna. To je tako, ide sa predelom“, zaključuje Velikić. A predeo, koliko god dalek delovao, blizak nam je u mnogim aspektima kojih nismo nužno svesni.

Journalist for a Day Olivera Mitić, Beograd, decembrar 2020.