14 Oct „Verovatno bih ostala u ravni da se nije desilo to da moram da sečem“ – Biljana Đurđević o otvaranju izložbe Oruđe delanja u KROKODILovom Centru

U svetlom, osunčanom stanu Biljane Đurđević, desno od televizora na kojem u tom trenutku neko igra tenis, oslonjena jedna preko drugih stoje slikarska platna. Njihova razmera odmah upada u oči. Zauzimaju skoro ceo prostor – od poda do plafona. „Ovo je najveća slika na kojoj sam do sada radila“, govori naša umetnica. „Trenutna veličina je 8 metara, ali i po visini i po širini biće još veća.“ 

Prostorija nije napravljena za toliku sliku. Nije napravljena ni za polovinu slike, jer i bez nameštaja, Biljana ima tek dvadesetak kvadrata za rad, što za zamišljenu dimenziju nikako nije dovoljno. „Platno moram da podelim, inače ne mogu da baratam sa njim u fizičkom smislu“, nadovezuje se. „Ne mogu da ga okrećem, što je problem, jer ja često okrećem radove i sebi ih tako seckam na delove. To me je i nateralo da dođem do neke izmene poimanja treće dimenzije. Sada se često dešava da mi jedno platno bude napred, a druga malo dublje postavljena. Tako da, eto, što bi se reklo, muka me naterala na nešto novo što nisam očekivala.“  

Na jedinom otkrivenom platnu vide se mračni obrisi bandere. U pitanju je začetak centralne slike Oruđa delanja, grafičke novele koja će u izdanju Besne kobile izaći 29. oktobra, posle dve godine iščekivanja. „Ja sve slike radim ponovo i kombinujem ih sa digitalnom slikom“, kaže Biljana na prećutno čuđenje kako to da i dalje radi na delu koje za desetak dana treba da izađe iz štampe. „Sad je pitanje šta je starije, kokoška ili jaje, ali pošto je dugo radim, onda je ova slika i kokoška i jaje.“

„Sve je bilo nekako haotično u prvom stepenu. Krenula sam da radim to Oruđe delanja, sliku po kojoj sve ovo nosi naziv, a koja je sada deo kolekcije Muzeja savremene. Završila sam je 2015. godine i onda, faktički, postala opsednuta time da napravim animaciju. Iz te opsesije, nastao je moodboard (po srpski – tabla atmosfere za animaciju).“ U međuvremenu, na putu do animacije, Fakultet likovnih umetnosti napravio je saradnju sa izdavačkom kućom u kojoj će se pojaviti Biljanina grafička novela. 

„I tako je počelo“, kaže Biljana. „Ja sam to krenula da davim kao zmija žabu dok nije došlo do onog konačnog rešenja koje sad vidite. Sve je crtački rađeno. Ti delovi su ovde u stanu, u levom uglu“, pokazuje na nagomilana platna koja stoje u hodniku, proizvod njenog višegodišnjeg rada. „To je sve Oruđe. Kad se navučem, ja se navučem načisto. To je i dovelo do novele.“

Nekonvencionalna, kao i svi radovi ove svetski priznate slikarke, Biljanina grafička novela odskače od tradicionalne forme stripa. U njoj nema imenovanih likova, formalne radnje ili teksta uopšte, ako zanemarimo autorkinu završnu reč u kojoj i verbalno dočarava glavnu tematiku. 

„Oruđe delanja govori o apatičnosti čoveka,“ unutra piše, „o njegovoj nesposobnosti da se probudi iz novostvorenog sveta u kome se živi da bi se proizvodilo. Tako se hrani sistemska Hidra, koja zadire u sve aspekte života i nameće konzumerizam kao suštinu savremenog bića. Proizvođač je ujedno i potrošač, programiran da stalno robuje sistemu kako bi ostao njegov deo. Medijska indoktrinacija postala je osnovno sredstvo manipulacije nad svim ljudima, bez obzira na njihov prividan status.“

Stepen kroz koji je Biljana Đurđević proživela poruku o zloupotrebi medija, vidi se i u primeru iz slikarkinog ličnog života, pa zato ne čudi da upravo to kanališe kroz svoj rad. „Društvene mreže otvorile su Pandorinu kutiju i iz nje je, bogami, istrčala i nada“, govori umetnica lamentirajući nad nesrećnom teorijom zavere iz 2016. godine koja je bez ikakve logike uhodi do danas. „Nema tu sad više ništa. Kutija je ostala prazna.“

„Desilo mi se da su se pojavile neke potpuno bezočne priče o meni i mom radu. Bili su tu i napadi na mene, toliko brutalni da ne mogu ni da ih izgovorim. I iščitavanje tih slika sa decom bilo je toliko odvratno da sam morala da reagujem. Morala sam da stavim crtu na to i jasno kažem: to što vi učitavate – to je u stvari vaš veliki problem. Ako iščitavate sve andrake ovog sveta, oni su vaši.“

Prva stvar koja vas dočeka na Biljaninom sajtu, upravo zbog toga je sledeća maksima, u slobodnom prevodu: neka se stidi onaj ko o ovome zlo pomišlja (shamed be he who thinks evil of it). A odmah posle nje i razrešenje: „Moja dela bave se društvenim problemima. Oni koji ih osuđuju i streme njihovoj cenzuri uglavnom su oni koji su deo problema. Oni su verbalni i mentalni nasilnici, sveprisutni na društvenm mrežama, gde upiru prst u one koji se protiv problema bore. Njih je lako uočiti, plutaju na površini ovog jadnog sveta.“

Mada je za vreme karantina situacija kulminirala napadima na porodicu, pretnjama smrću i, konačno, otkrivanjem ličnih podataka i adrese slikarke, sada se, naizgled, njen život ponovo umirio. „Mi smo samo kolateralna šteta“, navodi Biljana, pozivajući se na slične priče koje su propatile i druge umetnice, između ostalog i Marinu Abramović, sa kojom Biljanu često dovode u vezu. 

Na sreću ili nesreću, kako kaže, Biljana barem može da slika. „Sve što mi stoji u glavi, ja izbacim, a stoji mi baš neki ozbiljan haos. Katarza uglavnom postoji. Jedan period nije postojala i to je stvarno bilo prilično mučno za mene. Ne ovaj ciklus, već prethodni, nije išao sa tom „nagradom“ u smislu olakšanja, a prosto me je nešto teralo da i dalje slikam. Jer katarza jeste nagrada. Sad zvučim kao gorštak, ali tako je. Ona vas pročisti, očisti, istera to iz vas i više vam se ne vraća.“

Svog procesa rada ne seća se nikad, pa slobodno može da kaže da je za svaki ciklus uvek bio isti. „To je možda blagoslov. Ne možda, to je sigurno blagoslov. Kad ne znate kako ste uradili neki rad mnogo je bolje za vaš budući.“ Ne zna ni kad je završila neki ciklus, samo da joj je dosta svega i da sopstvene slike više ne može da gleda. „Pretpostavljam,“ rekla je, „da je bilo uvek komplikovano, jer ja sve što mogu zakomplikujem, ali imam tu jednu dragu grupu ljudi koja mi, tako, malo drži kormilo da ne ode baš dođavola.“

Kormilo je zadržano. Krajem meseca i zvanično očekujemo Oruđe delanja u prodaji. U to ime, Biljana Đurđević, zajedno sa dizajnerom Borutom Vildom i istoričarem umetnosti Branislavom Dimitrijevićem, otvoriće istoimenu izložbu 29. oktobra u KROKODILovom Centru, gde će barem do kraja godine biti izlagani storibordovi grafičke novele. 

Biljana se pojavila i na ovogodišnjem književnom festivalu KROKODIL, gde je promovisala Oruđe. „Ja volim taj festival,“ govori slikarka, osvrnuvši se na činjenicu da se svi njeni radovi nadovezuju na književnost i filozofiju. „Pre sam dolazila i kao publika. Meni je strašno drago da postoji neki festival koji je vezan za knjigu, a da izalazi iz te njene dvodimenzionalnosti i odlazi u medijsko raspršavanje.“ Zato je i nakon što se, kako kaže, začavrljala sa Vladimirom Arsenijevićem, piscem i kreativnim direktorom Udruženja KROKODIL, odlučila da tamo održi izložbu.

Od predstojeće izložbe očekuje samo cveće i tortu, a kako će za publiku preseći i prikazati prizore iz grafičke novele, ostaje joj da vidi neki dan. Rekla je još na samom početku, tokom razgovora o rasparčavanju slika i otkrivanja nove dimenzije: „Verovatno bih ostala u ravni da se nije desilo to da moram da sečem.“ A to, izgleda, važi i za sve ostalo u njenom životu. 

Autor: Olivera Mitić, oktobar 2020. godine