02 Sep DRUGO VEČE XII FESTIVALA KROKODIL IZ DVA UGLA NAŠIH NOVINARA NA DAN
Drugo veče festivala KROKODIL — reportaža jednog egocentrika
Ove subote je bilo nešto teže da se ustane iz kreveta. Temperatura je bila oko 35°C, ali zbog upaljenog betona je lični osećaj bio identičan kuvanju na laganoj vatri. Ispred Muzeja Jugoslavije sam bio nešto ranije nego inače, čekao nekog koga znam da se pojavi, tek čisto da bih prestao da gledam u ekran telefona. Malo pre početka programa, na zvučnicima je išla pesma od The Smithsa — Bigmouth Strikes Again. To me je nateralo da se lagano zanjišem oko svoje ose i razgibaniji dočekam početak druge večeri festivala.
Negde oko osam, na scenu je izašla jedna stamena pojava. Podsećala je na one starije rokere u kožnim pantalonama, sa svojom muževnom bradom i stavom. Bio je to Zed Zeldić Zed ili Zoe Gudović pod odlično odrađenom maskom. Njegova energija je bila ništa manja u odnosu na dan pre, ni vruće poslepodne u Beogradu nije ga omelo da iznese sebe i svoj duh na scenu. Prvu je na scenu pozvala Mašu Seničić, koja nam je prvo čitala pesmu „Težina jula”. Mirnim i monotonim glasom nam je dočaravala raspoloženje koje preovladava kroz njene stihove. Zatim je nakon toga čitala i „Aeroplan“, „Selektivno odumiranje“ i „Uvod u studije nestrpljenja“. Novi pesimizam, kao i celoživotno razmišljanje o toj prolaznosti, motivi truleži, propasti i sveukupnog crnila su dominirali binom. Savršeno dočarano „doom“ raspoloženje i na kraju aplauz koji je uspeo da povrati atmosferu na fabrička podešavanja.
Sledeća je na red došla Monika Herceg, koja nas je preko bima, dočekala širokim osmehom. Počela je rečenicom — Smrt će doći i imaće šta? Ali nažalost, nije dobila očekivani odziv publike pa je nastavila — Smrt će doći i imaće tvoje oči. Nakon kratke priče sa Zedom, odlučila je da nam pročita jednu od pesama iz njene zbirke „Lovostaj“.
Nakon Monike, Zed je dočekao Senku Marić. Upečatljivu ženu, što zbog svoje pojave, što zbog svoje razgovorljivosti. Ona je čitala odlomak iz knjige „Kintsugi tijela“, gde se sa prvom reči Zed isprva malo borio, ali je do kraja Senkinog nastupa naučio da izgovara kako treba. Senka je iznela deo svoje autofikcije o odrastanju devojčice i promenama na ženskom telu i zbog svoje iskrenosti u iznopenju realnih problema kod odrastanja devojaka u našem društvu — zaradila je gromoglasni aplauz.
Onda se scena za trenutak izmenila, dve Pobunjene čitateljke su izašle i posedale na svoje stolice. Tu su dočekale prelepu Rumenu Bužarovsku koja je sela na narandžasti kauč. Sama njena pojava je bila dovoljna da ostavi publiku bez daha. Način na koji hoda, sedi, priča je odavao utisak jedne sigurne i jake žene, dovoljan da izmami pokoji uzdah ili izliv ljubomore. Rumena nam je čitala „Kupine“. U tom segmentu se dosta slušalaca prepoznalo, te je zavrednela veliki aplauz na kraju svog nastupa.
Odjednom mrak. Niko ne zna o čemu se radi, sve je zamrlo, zaćutalo na trenutak. Na ekranu su se pojavile slike, pokretne slike, počinje nekakav film. Crno-bele scene iz nekakve tamnice, logora, postindustrijska sredina i sivilo, prikaz torture, ljudi sa maskama koje podsećaju na kosturske glave, gomile leševa i golih grudi na očigledno mučenoj ženi je sve ostavio bez daha. Završava se. Publika je zbunjena ovim upadom iz vedra neba. Ali polako je tu tišinu razbio Zed, najavljujući Biljanu Đurđević i njenu grafičku novelu „Oruđe delanja“, čiji smo story mode upravo imali prilike da vidimo.
Nakon jedne prilično mračne epizode na sceni, došao je totalni kontrast tome — Svetlana Slapšak koja nam se javila iz Ljubljane. Svetlana nam je u uvodu pričala o demonstracijama u Sloveniji, degradiranju kulture, jačanju desnice i uništavanju javne televizije. Zabrinuta situacijom, kritikovala je slovenačku politiku, uporedila sa sličnim u regionu, što je izazvalo ovacije celog auditorijuma. Nakon toga nam je pročitala deo svog romana „Škola za delikatne ljubavnike“.
Sledeća stvar na redu je bila sofa intervju sa Tanjom Stupar Trifunović, gde su, još jednom, na stolicama bile Pobunjene čitateljke. Tanja nam je čitala odlomak iz romana „Otkako sam kupila labuda“. Strast iz reči se prelivala na sve slušaoce, melanholija i ljubav koja izbija iz ovog dela nije mogla da ostavi nikoga ravnodušnim.
Pošto se malo kasnilo sa rasporedom, morao je da se skrati uvod, što nikako nije uticalo na kvalitet predstave. Magdalena Blažević je užurbanim korakom došla na binu i odmah se pozicionirala ispred mikrofona, spremna da predstavi svoje umetničko delo. Čitala nam je kratku priču pod nazivom „Svetkovina“. Nakon završetka čitanja priče, ostao je osećaj kako je zaista premalo vremena da se čuje sve što bi publika želela od Magdalene.
Onda pravo iz Zagreba, uključila se Luiza Buharova. Njeno nasmejano lice je odmah donelo dobro raspoloženje među ljudima u amfiteatru. Otvorila je šalom o tome kako je glava na bimu veća od Muzeja Jugoslavije. Luiza nam je čitala kratki odlomak iz priče „Snjegovi“, koja je deo knjige „Jesmo li to bili mi“.
Veče je zatvorila Jasna Dimitrijević, koja nam je pročitala priču „Dobri Isak“. Zaista, baš kao domaći andergraund bend nastao pod uticajem tamnog vala Džoj Divižna. Ovaj bend, po kome je priča dobila ime, našao je svoje mesto u njoj, tačnije — pesma pod nazivom „Dozvoli mi da ostanem u tvome krevetu“. Priča je veoma identična samom tamnom valu, na neki način gruba i distopijska, mračna i sirova, puna one primalne strasti.
Tu se program završio. Svežih utisaka, pokušao sam da nahvatam nekoga da razgovaram o bilo čemu. Iza su bile poznanice sa festivala i Adelina Tershani. Popili smo jedno pivo za mrave (tako se naziva limenka od 0.33), pričali o festivalu i nasumičnim temama. Pošli kući. Poslednji autobus nije došao, tako da sam morao da idem pešaka na drugi kraj grada. Dok sam u svom besu psovao zamenika gradonačelnika Beograda, sinulo mi je da bih mogao da vratim utiske sa večeri, te sam došao do zaključka — da, bilo je vredno ovoga.
Journalist for a day, Aleksandar Ćatić, Beograd, avgust 2020.
DRUGO VEČE XII FESTIVALA KRODKODIL ili POBUNJENI ČITATELJ
„Što se mene tiče, ovaj svet oduvek pripada ženama.
Samo, ja se nikada nisam pitao.“
– Neko, Nekad
Imena svih učesnika centralnog događaja ovogodišnjeg festivala Krokodil završavaju se na slovo A. Pritom, ni jedan od učesnika nije bio Nebojša, ni Nemanja, ni Slaviša. Mada tek uzgred i nezvanično istican kao takav, ovogodišnji festival svakako bi se mogao/morao označiti pridevom sveženski. Drugo, subotnje veče, na otvorenoj sceni amfiteatra ispred Muzeja istorije Jugoslavije ugostilo je 10 autorki iz regiona; 7 autorki kraj mikrofona i 3 na velikom platnu, putem online uključenja. Uzevši u obzir i prethodno veče, a zajedno sa devojkama iz udruženja Pobunjene čitateljke koje su vodile razgovore sa pojedinim autorkama, program je sproveden uz učešće tridesetak ženskih glasova. Da, ukoliko pretpostavimo da je iko poverovao pomalokonfuznoj drag king transformaciji Zoe Gudović, drugo programsko veče vodio je ipak muškarac – Zed Zeldić Zed, bučan i na mahove nedovoljno informisan, katkad nesiguran u pogledu svog identiteta. No, ako nam nešto poručuje pisana umetnost poslednjih (desetina) godina, to je da je na pitanja identiteta odgovor uglavnom nesiguran, pa neka mu/joj bude oprošteno.
Specifična je stvar književni festival. Pisana reč napušta uobičajeni nemi dijalog pod svetlošću lampe sa čitaocem zavaljenim u fotelju (kako većina, valjda, zamišlja idealnu situaciju za čitanje) i prelama se višestruko. Pisci (i spisateljice, dakako), rade ono što inače rade: proizvode gomilu slova, slažu ih u stihove i rečenice. Pisci doslovno pretvaraju reči u dela. Ovde ih dele sa prisutnima, nadajući se da će misao slušalaca zastati, raspršiti se, ukopati se pred poetskom snagom jezika. U suprotnom, misao preleti, kao ptica, kao razvučeno vreme, kao dosada, kao preko gomile slova. I normalna je i očekivana stvar da višesatna slušanja prate oba slučaja. Sam kvalitet prijema uslovljen je odabirom pesama ili odlomaka za čitanje, načinom na koji autor/ka čita, samom pojavom istog, kao i konteksta u kojem se festival održava. Ukopana misao provocira osećanja ili postavlja pitanja. Na sve se nadovezuju razgovori o stvaralaštvu, društvu, čoveku, pogledima na stvaralaštvo, čoveka i društvo. Sve je vrtlog jezički. Sve je višesmerna komunikacija. Ali, zato smo, valjda, svi tu. Specifična je, rekoh, stvar, književni festival.
Ove godine bilo je zanimljivo biti muškarac u publici. Inspirisane atmosferom, autorke su neretko u čitanjima i razgovorima posezale za delima iz opusa u kojima tematizuju ženu, njenu poziciju u društvu kroz problematiku odrastanja, na primer, ili različitih modela ljubavnih odnosa, što je praćeno diskursom koji je podrazumevao podjednako i pesimistične i optimistične tonove. Prateći, pomno, čitav tok festivalske večeri kojom je provejavala jača ili slabija feministička nota, iskrsla je u meni misao, nekakva nelagoda, formulisana kao zapitanost – U kojoj je meri konstruktivan i svrhovit razgovor o književnosti koju stvaraju žene u kojem učestvuju samo žene? Osvrnuo sam se oko sebe, i primetio ono što je i statistički potvrđeno u anketiranju konzumenata književnosti: otprilike 70% publike činile su žene; muškaraca je bilo znantno manje i uglavnom su bili u njihovoj pratnji. I dalje – Koliki je rizik da se u takvoj postavci izgubi neophodni dijaloški kontrapunkt i mnogoglasje slije u jedan jedini glas, proizveden da samog sebe afirmiše? To se, srećom, nije desilo. Dinamika večeri bila je takva da smo prisustvovali stvaralaštvu autorki koje su u okvirima pomenute teme (koja, svakako, nije bila jedina tema večeri) nudile različite vrste diskurzivnih i umetničkih uobličenja, od otvoreno polemičkih, preko optimističnih, do nešto tiših, pažljivije skrojenih, dubljih, rekli bismo.
Još jedna važna funkcija književnog festivala jeste šansa autora da promovišu svoja dela i zainteresuju čitaoce. U tom smislu, u doživljaju ovog čitaoca izdvojila su se čitanja i govorenja, pre svih, Svetlane Slapšak, koja se javila putem video strima, „iz svog stana u Ljubljani, okružena mačkama i mužem“. Već tom rečenicom, izgovorenom, pritom, sa nepatvorenom vedrinom, utisnuta je energija publici, koja nije ostala izneverena ni u ostatku suverenog i neretko duhovitog autorkinog izlaganja. Uprkos konstataciji autorke da bira svojevrsni izmešteni i neodređeni identitet, on se i takav temelji na širokoj erudiciji i u stvaralaštvu ne potcenjuje svoje čitaoce/slušaoce, što je nagrađeno očiglednim sudelovanjem. Usudio bih se na ovom mestu da primetim kako jedna sintagma okružena mužem, i poetskom i kontekstualnom snagom, kasnije dopunjena kratkom pričom o Sokratu i ljubavnici mu Diotimi, čini više za i zadire dublje u problematiku ženskog pitanja od dobrog dela visokoparne i bukačke feminističke slem poezije. No, dobro, senzibiliteta smo drugačijih, a sredstva u borbi raznovrsna su, i legitimna, pretpostavljam, dokle god imaju svoje pristalice i argumente.
Pored pomenute, snažan utisak ostavilo je i ponovno učešće makedonske autorke Rumene Bužarovske, kojoj je unekoliko pripalo središnje mesto večeri u okviru sofa-intervjua. Iskusno, sada, već, pročitala nam je uvodno poglavlje priče pod nazivom Kupine, iz svoje poslednje zbirke Nikud ne idem. Taman dovoljno da zaintrigira i ocrta osnovni ton dela. A on, kao i čitav intervju sa autorkom, bio je osećajan, otvoren, treperavo zapitan nad mnogostrukostima života, i bio dobar uvod u naredna čitanja, što i jeste finalna konsekvenca koju prisustvo na festivalu treba da ostvari. Treba, treba, treba – ponavlja se i u priči Rumene Bužarovske, sa drugim značenjem doduše.
Prva je druge večeri nastupila pesnikinja Maša Seničić, da je poslednju spomenemo. Izdvojila se sa svoje četiri pročitane pesme i nekoliko rečenica prilikom predstavljanja nešto dubljim, ironijski svedenim i kontemplativnim duhom u nastupu i poeziji. Dovoljno da po slušaocu zagrebe, i navede ga da zajedno sa autorkom nastavi potragu za njenim autentičnim glasom.
Ovogodišnje izdanje festivala, svežensko, dakle, smatrali bismo osveženjem. Ono je izbeglo epitet isforsirano, budući da je okupilo izvesan broj autorki koje su aktivno prisutne i praćene na književnoj sceni regiona i čija je aktivnost ovakim programom rezultirala. Zaključak bi svakako bio, što su bile izjave i nekih od autorki, da žene dobijaju sve više prostora u književnosti. Uzevši u obzir pomenutu strukturu u okvirima čitalačke publike i festival na izmaku, zaista se čini da žena ne manjka, kao što se među njima može uočiti i ne-manjak talenta.
Ono što, možda, jedino nedostaje u ovakvoj postavci da bi ostvarila totalitet, ono što nedostaje ženskim autorkama jeste prisustvo više aktivnih muških čitalaca, više slušalaca. Tada bi dijalog bio potpun.
A književnost je, kažu, najbolja kada je dijalog.
Journalist for a day, Milan Dimitrijević, Beograd, avgust 2020.
foto: Marija Piroški