01 Mar “TINA treba da umre, 200 predloga za raskid sa fatalizmom i promenu sveta”
TINA treba da umre
200 predloga za raskid sa fatalizmom i promenu sveta
Edicija Cerisi Februar 2017er..
O Olivijeu Bonfonu:
Ekonomista, savetnik u Centru za popularnu edukaciju Andre Ženo, član Saveta za ukidanje nezakonskih dugovanja, platforme za građanski audit dugovanja u Belgiji (AciDe) i Komisije za Istinu o javnim dugovima Grčke. Alterglobalistički aktivista, autor knjige A kada više ne bismo plaćali? 10 pitanja i odgovora o javnom dugu Belgije i alternativama u štednji (Aden, 2012) i TINA TREBA DA UMRE. 200 predloga za prekid fatalizma i promenu sveta (Edicija Cerisier. Februar 2017.). Takođe je i koordinator sajta www.bonnes-nouvelles.be, koji piše o socijalnim, političkim, ekonomskim, ekološkim i kulturnim pobedama na sve četiri strane sveta.
Možete li ukratko predstaviti knjigu i objasniti nam njen naslov: TINA treba da umre?
Prvo bih napomenuo da pisanje ove knjige nije bio lak zadatak. Sa pisanjem sam počeo 2010. Pisao sam je malo po malo, menjao je, ostavljao da zri, i nanovo menjao. Istrajnost dugujem podršci koju sam imao od mnogih. Ovo delo je plod zajedničkog rada. Pored moralne podrške, knjigu ne bih mogao da izdam bez konkretnih saveta desetak ljudi koji su dosta vremena uložili u nju, ispravljajući, poboljšavajući, kritikujući i unoseći nijanse u moj rukopis.
Izraz TINA potiče iz fomulacije Maragret Tačer i znači: there is no alternative (alternativa ne postoji). Ne postoji alternativa globalnom kapitalizmu, neoliberalizmu koji, podsetimo se, počiva na četiri stuba: liberalizaciji ekonomije, privatizaciji, budžetskim merama štednje i finansijskoj deregulaciji.
Ovaj izraz je potpuno netačan. Alternative kapitalizmu i jedinstvenoj neoliberalnoj misli postoje. Mnoge od tih alternativa su jednostavne, koherentne i, sa malo političke volje, mogle bi biti sprovedene počevši od danas.
Uprkos porastu rasizma, ksenofobičnim idejama, povlačenju u sebe, mislim da je neophodno pokazati da postoje pouzdane alternative globalnom kapitalizmu, da je moguće izaći iz krize, ne odozdo, gradeći zidove ili napadajući naša socijalna i demokratska postignuća, nego i odozgo, odnosno, stvarajući socijalnu pravdu, umanjujući nejednakosti, respodelom bogatstva i sprečavajući uništavanje planete.
To je i polazište i cilj ove knjige: predložiti dostupno sredstvo, praktično, konkretno i rigorozno, da bi bi se raskinulo sa fatalizmom i pokazati da su pouzdane alternative globalnom kapitalizmu dostupne u svim domenima (finansijama (poglavlje 8), ekonomiji (poglavlje 7), obrazovanju (poglavlje 17), demokratiji (poglavlje15), agrikulturi (poglavlje 12) itd.
One postoje zbog žena i muškaraca koji se, širom sveta, bore proiv nepravde, nejednakosti i opresije.
Zajedno sa svim ljudima koji su mi pomogli da stvorim ovo delo, imao sam za cilj da ponudim sredstvo koje je istovremeno praktično (stavljajući akcenat na alternativne predloge više nego na konstatacije), konkretno (dajući što više primera koji pokazuju da je pobeda moguća i da su ovi predlozi već konkretizovani u praksi i da je to dobro funkcionisalo) i didaktički (sastavljajući poglavlja tako da mogu da se čitaju i nezavisno jedna od drugih). Mi smo, na primer, uložili velikii pedagoški trud, ostajući pri tom precizni i strogi. Ideja koja nas je vodila bila je sledeća : sedamnaestogodišnja osoba koja smatra da živi u apsurdnom i ukaljanom svetu, ukoliko otvori knjigu Tina treba da umre, ta osoba treba da razume sve što u njoj piše. Ovo delo se, dakle, obraća svima onima koji, politički obrazovani ili ne, društveno angažovani ili ne, jesu unedostojeni nepravdama ovog sveta i žele da stvore neki drugi model, koji se zasniva na zadovoljenju osnovnih ljudskih prava, poštovanju okoline i uspostvaljanju istinske demokratije.
Dodajmo još nešto: Istorija je pokazala da je uzaludno pasivno čekati da naši upravitelji počnu da služe interesu naroda. Ni zdrav razum ni opšti interes ne upravljaju svetom, već odnosi sila. Konkretizacija ovih različitih alternativa neće pasti sa neba, ali im je neophodna umešanost i mobilizacija od strane što više građana i građanki. To je takođe i cilj ove knjige: dati želju da se misli o nekom drugom svetu, da se izbori i da se preduzme nešto.
Da li možete da mi navedete 3 ili 4 predloga iz knjige, koji vam se čine najvažnijima?
Da, vrlo rado ću navesti neke predloge, ali je pre toga veoma važno reći da se, iako to nije uvek očigledno, sve društvene bitke međusobno osnažuju. Sve bitke su važne. Tako dakle nije teško već je i kontra-produtivno želeti uspostaviti hijerarhiju predloga koje razvijam u svojoj knjizi i koji se, u velikoj većini, inspirišu direktno bitkama vođenim od strane društvenih pokreta iz celog sveta.
Ono što je ključno, jeste ne zamišljati alternative kao izolovane entitete. Naprotiv, radi se o tome da, radi transformacije sveta i utvrđivanja nekog drugog društvenog modela, treba prihvatiti da je neophodno kombinovati nekoliko alternativa na koherentan način, uzimajući u obzir nekoliko dimenzija.
Predlog 84: borba protiv nejednakosti smanjenjem razlike u primanjima
Pre 2500 godina, Platon je ocenio da: „Zakonodavac treba da ustanovi koje granice su prihvatjive za bogatstvo i siromaštvo“. On je predlagao odnos u razmeri jedan prema četiri. Danas, neki ultra-bogati pojedinci imaju prihode sedam hiljada puta veće od minimalne plate u zemljama njihovog porekla. Tako na primer, Indijac koji zarađuje minimalnu platu treba da radi šest vekova (651 godinu, preciznije) da bi dostigao ono što Lakšmi Mital zaradi za samo mesec dana.
Ali, u stvarnosti, nejednakosti su još veće i, ukoliko posmatramo lestvicu na svetskom nivou i ukoliko imamo u vidu da mnogi radnici/radnice zarađuju mnogo manje od minimalne plate, razlika je nepremostiva. Razlika između vlasnika bogatstva sumnjivog porekla u Americi (milijarda dolara godišnje) i jednog mladog Kongoanca od šesnaest godina koji radi sedamdeset časova nedeljno u rudnicima Katanga za prosečnu platu od pedeset dolara mesečno, iznosi od 1 naprema 1.500.000!
Pitanje o postavljanju gornje granice razlike u primanjima se retko pokreće. Međutim, to pitanje jeste osnovno. Takvi nivoi nejednakosti su pogubni, nelegalni i nemoralni. Uopšteno govoreći, narod je toga svestan. Anketa sprovedena 1998, pokazala je da su Francuzi i Francuskinje smatrali da je prihvatljiva razlika između najviših i najnižih primanja trebalo da se kreće u rasponu odnosa 1 prema 4, najmanje, odnosno 1 prema 11, najviše. Ako odemo malo dalje (od 1 prema100, zatim od 1 prema 50 itd.) ili ne, nivo nejednakosti na lestvici prihoda koji se smatra prihvatljivim trebalo bi da bude odlučen demokratskim putem kroz javnu raspravu.
Predlog 52: Organizovanje ponovne kontrole strateških sektora od strane izvršne vlasti
Nekoliko iskustava, a naročito ona u Boliviji i Venecueli, iako nesavršena, daju pozitivan primer kako povratak strateških sektora u ruke izvršne vlasti može voditi do nezanemraljivog poboljšanja uslova života naroda.
Drenaža gasa i nafte u Boliviji
Usled dolaska Eva Moralesa na vlast, bolivijska vlada je odlučila da preduzme jake mere kako bi povratila kontrolu nad prirodnim izvorima i unela izmene u ugovore o transnacionalnim izvorima: danas, za eksploataciju nafte i gasa, vlada transnacionalim partnerima daje 18%, a zadržava 82%. Ranije je bilo obrnuto… Da li su transnacionalni partneri bili zadovoljni promenom? Svakako da nisu. Oni su ipak uradili sve kako bi sprečili ovu meru, naročito pokušajem medijske i ekonomske destabilizacije. Ali, na kraju, i dalje su tu i zadovoljavaju se sa onih 18% koje mogu da koriste. Sa svoje strane, zahvaljujući ovoj meri, prihodi bolivijske Države su neverovatno naglo porasli (prihod od iznajmljivanja gasa je sa 300 miliona dolara skočio na više od 4 milijarde dolara) što im je omogućilo da ulože u javne investicije (umesto 600 miliona dolara u 2005, u 2013. je uloženo je 6 milijardi dolara). Mnogo je uloženo u ekonomiju i u sektore proizvodnje, poput litijumskog, petrohemije i prerade gvožđa, ali i u društveni, sa socioekonomski veoma pozitivnim rezultatima. Tokom 8 godina (dva manadata), ekonomski rast je bio veliki (u proseku 5%)[1], siromaštvo se smanjilo za 25%, a ekstremno siromaštvo za 43% (više od milion i po osoba je izašlo iz ekstremnog siromaštva, dok se pri njegovom dolasku na vlast zemlja kotirala kao druga najsiromašnija zemlja latinske Amerike, odmah iza Haitija), stopa nezapolsenosti je značajno smanjena (u 2012. je iznosila 5,5%), društvena ulaganja su se uvećala za 45% posto, ustanovljen je univerzalni penzioni sistem, 800.000 odraslih uživa socijalnu pomoć pod nazivom „pozajmica dostojanstva“, stopa polaska dece u školu su mnogo uvećane, nepismenost je iskorenjena, minimalna plata je uvećana za 88%, itd.
- oktobra 2014, Evo Morales je ponovo izabran, još u prvom krugu predsedničkih izbora u Boliviji, imajući većinu glasova (oko 61%). Nijedan upravljač niti proces nije savršen. Trenutne događaje u Boliviji možemo posmatrati sa kritičkim stavom. Međutim, za progresiviste širom sveta, ponovni izbor Eva je dobra vest. On nam ukazuje da ukoliko poštujemo obećanja i ukoliko se usuđujemo da se suočimo sa kapitalističkom moći u cilju služenja narodu, imaćemo rezultate u domenu poboljšanja uslova života, ne uništava ekonomsku dinamiku i prevodi se u poverenje u rastu u glasačkim kutijama.
Podruštvljavanje, a ne nacionalizacija
Govoriti o podruštvljavanju pre nego o nacionalizaciji služi da se istakne odbacivanje čisto državnog ili birokratskog upravljanja u korist transfera nacionalizovanih preduzeća pod kontrolom društva u svojoj celini. Ova građanska kontrola ukazuje na učešće svih činilaca koji učestvuju u donošenju odluke: radnika i njihovih predstavnika, udruženja potrošača, društvenih pokreta, lokalnh i nacionalnih izabranika, građana, itd.
Primena građanske kontrole na aktivnosti strategijskog preduzeća, trebalo bi da se ostvaruje na minimalno dva nivoa. Prvo, velike odluke o preduzeću bi trebalo da budu vođene od strane administrativnog saveta, zaista demokratskog i reprezentativnog. Zamislimo javno preduzeće čji je administrativni savet sačinjen isključivo od visoki funkcionera, političara i tehnokrata u službi dominantnog modela; kolika je mogućnost da takvo telo bude socijalno orijentisano? Nikakva, ili veoma slaba. Ali, ukoliko, za to isto preduzeće, administrativni odbor čine i radnici, sindikalni predstavnici sektora, odgovorni za socijalne pokrete zaposlenih u određenom sektoru, nasumično odabrani građani, mogućnost da ovo preduzeće donese odluku koja će biti u interesu građana, biće značajno povećana. Sindikalci ili vođe socijalnih pokreta su naravno takođe podmitljivi. Ključno je, dakle, predvideti mehanizme koji garantuju demokratiju, naročito transparentnost i prisustvo kontra-moći unutar svih organizacija, ma kakve one bile. Postaviti građansku kontrolu u administrativni savet bi trebalo da se zamisli kao posredna etapa koja omogućava da se napreduje. Administrativni savet ima, zapravo, za cilj da donosi važne strategijske odluke, što jeste nephodno, ali ne i dovoljno. Trebalo bi, dakle, da se ova kontrola vrši i na nivou svakodnevnog rada preduzeća. Radnici u preduzeću bi naročito trebalo da poznaju sve procese proizvodnje (računovodstvo, platnu politiku, finansijsko stanje, mogućnost razvoja, razvoj proizvodnje i izvoza, poreklo prvih sirovina, itd.) Radi se u neku ruku o tome da se na dveni red vrati ono što se naziva radničkom kontrolom.
Ograničiti rad privatnih kapitalističkih preduzeća
Svi strateški sektori bi trebalo da budu podruštvljeni i, u okviru toga, neke transnacionalne kompanije bi trebalo da budu otkupljenje ili oduzete, da bi bile vođene od strane izvršne vlasti, dok bi druge mogle biti rasparčane i podeljene na saradničke komponente manje ili srednje veličine. Međutim, pogrešno bi bilo misliti da privatna kapitalistička preduzeća i tržišna ekonomija treba da nestanu.
Pre svega, ovo podruštvljavanje se neće dogoditi preko noći, niti bi trebalo da se dogodi istovremeno na svim poljima.
Kao drugo, privatni sektor može da zadrži pozitivnu ulogu u strateškim sektorima. Njegovi kapaciteti i stručnost mogu biti korisni za održavanje ili poboljšanje sredstava za proizvodnju, kroz, na primer, razvoj novih tehnika i tehnologija. Dakle, saradnje se mogu ostvarivati, ali izbegavajući uručivanja „ključeva od kuće“ privatnicima, kao što se to često dešava, gde se ubrajaju i takozvana javno-privatna partnerstva (JPP), koja se upravo, malo po malo, razvijaju svuda u svetu.
Na trećem mestu, privatna preduzeća nisu nužno kapitalistička. To je pre svega slučaj sa kooperativama, koje su privatna preduzeća koja učestvuju na tržištu, ali koja nemaju ništa zajedničko sa kapitalističkom razmišljanjem.
Na četvrtom mestu, velika privatna preduzeća, „nestrateška“, moći će da opstanu. Korisno je dakle razmisliti o uokvirivanju privatnog kapitalističkog sektora. Opšti princip bi mogao biti sledeći: privatni sektor treba da bude uokviren da bi striktno poštovao seriju društvenih i ekoloških normi. Da bi se napredovalo u ovom smeru, mogli bismo da počnemo sa dve veoma jednostavne mere, nametnute legalnim putem svim velikim preduzećima.
- Obavezno poštovanje svih nacionalnih i međunarodnih izbora, ljudskih prava i okoline, pod pretnjom teških sankcija koje mogu ići čak i do eksproprijacije.
- Ograničavanje dividendi[2], a istovremeno obavezivanje da se jedan deo zarade reinvestira u socijalno korisne projekte ili u korist radnika.
Predlog 67: razmatranje drugačijih mera štednje
Način na koji se primenjuju bankarske štednje u zemljama Evropske unije je neprihavtljiv. On je lažljiv, bezuslovan, bez ikakvog učešća ili gonjenjem direktno odgovornih za katastrofu ili kontrolnih autoriteta, a ispostavilo se i da je veoma skup za javne finansije.
Je li moguća drugačija štednja?
Zanimljivo je zapitati se kako bi drugačije Države mogle da prevaziđu ovu krizu. Počnimo time što ćemo reći da je tokom poslednjih godina tebalo održati mnogo strožiju kontrolu nad bankarskim operacijama ili ih ponovo uspostaviti od prvih naznaka krize. Zatim, trebalo je makar usloviti bankarsku štednju strogim učešćem, kao na primer osuđivanjem prethodno odgovornih za administrativne savete ovih banaka, i dati sebi pravo strogog uvida u račune institucija na koje pristižne javni novac.
Tako je bilo moguće organizovati propast nepropadljivih banaka, a pri tom štiteći štedne račune klijenata, naročito čineći da odgovorni i veliki akcionari snose teret mera štednje umesto građana. U merama gde propasti banaka ostaju više nego moguće, treba biti spreman na oprezniji odgovor, počevši već od danas. Moguće je inspirisati se upravljanjem bankarske krize u skandinavskim zemljama početkom 1990-ih godina (pogledati uokvireni tekst), bez jednostavnog kopiranja istog. Ove zemlje su pokazale da, primenom nekoliko jednostavnih principa, jeste moguće izboriti se sa bankarskom krizom na drugačiji i mnogo efikasniji način.
U Skandinaviji je moguće uštedeti drugačije?[3]
Način na koji su se vlade skandinavskih zemalja (Finske, Norveške i Švedske) izborile sa velikom bankarskom krizom koja ih je snašla 1990-ih godina, jeste interestantan iz više razloga. Naravno, za 20 godina, situacija se promenila, naročito sa globalizovanim i mnogo razvijenijim finansijskim sistemom. Međutim, tri velika principa koji su vodili uštedu skandinavaca ostaju relevantni i danas.
Prvi princip: Razrešavanje administrativnog saveta i direkcije odgovorne za propast banke. Ovo se evropskim rukovodiocima može činiti očiglednim, ali zapravo uopšte nije tako. U stvari, većina njih ne menja ništa u administrativnom savetu i čak ne izražavaju želju da se pozabave računima.
Drugi princip: Učiniti da većinu gubitaka snose akcionari, a ne poreznici. Sa tim ciljem, nacionalizujemo (otkupljujemo) banke u bankrotu po njihovoj realnoj ceni. Švedska vlada je prisilila banke da pristupe masovnom obezvređenju aktiva kako bi prodajnu cenu banke približili njenoj realnoj ceni. U Norveškoj, akcije tri velike državne banke, pošto su predstavljale velike poteškoće, preuzete su od strane Države bez ikakve finansijske nadoknade akcionarima. Ovakvi izbori su daleko od onih koji su preuzeti u zemljama Evropske unije, gde je većina otkupa akcija izvršena ili po nominalnojj vrednosti ili po cenama višim od onih na berzi. Na primer, u decembru 2012, Evropska komisija je ocenila da je Belgija sa berze povukla između 1 i 2 milijarde više nego što je bilo potrebno, kako bi otkupila Belfius[4]. Ovakve poteze je 2014. potvrdio i Ministar finansija, Kun Hins[5].
Treći princip: Restrukturacija sistema odvajanjem poreza štediša od loših aktiva kroz osnivanje „loših banaka“ (nepoverljivih banaka). Kako su loši aktivi kupljeni po veoma niskoj ceni, vlade nisu morale da ulažu velike sume da bi finansirale „loše banke“ i zadovoljile pravila u vezi sa ličnim fondovima[6]. Tako je uspostavljanje „loših banaka“ koštalo mnogo manje nego stvaranje novih tokom poslednjih godina u Evropi.
Najzad, skandinavki primer regulacije ima velikih prednosti. Prvo, sprečava se nekontrolisani porast javnih dugova vlade. Cena uštede je prilično niska. Švedska je, na primer, prebrodila krizu za 3 godine i to ju je koštalo 3% republičkog PDV-a. Poređenja radi, Belgija je u aprilu 2013. u svoje banke uložila 8% republičkog PDV-a (35 milijardi evra), a da pri tom ništa nije rešila.
Da li su evropski čelnici koji su na funkcijama od 2008. bili u toku sa ovim iskustvima sa štednjom? Izgleda da ne. Ukoliko jesu, očigledno je da ništa iz njih nisu naučili…
Predlog 162: Češće sprovođenje referenduma
Dozvoljavajući građanima i građankama da učestvuju i postave se u odnosu na važna pitanja, narodni referendum bi mogao biti važno sredstvo direktne demokratije. Pored toga, organizacijom javnih i demokratskih rasprava, narod bi trebalo da može da se direktno izrazi u vezi sa mnogim pitanjima. Naravno, nije cilj sprovoditi referndume za sve odluke (odakle potiče interes da postoji efikasan i reprezentativan režim). Međutim, kada su u pitanju odluke koje iskoračuju van mandata koji je poveren predstavnicima i koji je imao važnih i trajnih posledica na život ljudi, referendum ih može opravdati, bilo da se radi o narodnoj inicijativi ili da se zahteva od strane mandatara na funkcijama.
Oni koji su protiv referenduma, smatraju da on može biti opasan jer populacija koja učestvuje u njemu može biti nedovoljno obrazovana. Konsultovati narod, a da mu pri tom nisu obezbeđena neophodna sredstva da razume uloge, predstavlja upravo izlaganje riziku da se favorizuje iracionalno i simplističko. Ali, kako smo već podvukli u poglavlju 3, važno je ne zamišljati alternative kao nešto izolovano (predlog 11). Da bismo dozvolili građanima i građankama da se pozicioniraju u odnosu na poznavanje problema, organizovanje refernduma iziskuje javnu diskusiju, argumentovanu i produbljenu, a samim tim i vreme. Ipak, u nekim slučajevima, referendum se može organizovati relativno brzo. Grčka je dobar primer za to. 27. Juna 2015, Aleksis Cipras je najavio referendum koji će se održati 5.jula, ili najkasnije nedelju dana od tog datuma. Ovaj referendum je, međutim, bio veoma dobro organizovan i izlaznost je bila velika (62,5%). U svakom slučaju, odbacivanje refernduma uz izgovor o nezrelosti naroda, vraća nas u realnost gde se odbacuje sam princip participativne demokratije i građanstva, i samim tim odbacivanje same demokratije (čak iako narod nije u pravu, zar nije upravo na njemu da donese odluku?). To je isto tako negiranje kao i referendum organizovan samo da bi informisao narod i da bi ga uvrstio u regulisanje Građanstva.
Referendum postavlja mnoge druge probleme o kojima treba voditi računa. Jedno zatvoreno pitanje (na koje se može odgovoriti sa da/ne ili za/protiv) može ugroziti druga, kompleksnija pitanja. Formulacija pitanja (ili ono što ono može da sugeriše), takođe je važna i može snažno uticati na odgovore ispitanika. Šta više, ne radi se samo o dozvoli da se sprovede referendum o svemu i ni o čemu. Kao što CRISP[7] naglašava, nije retkost da ustav ili zakon zabranjuju sprovođenje referenduma na određene teme (kao na primer o smrtnoj kazni ili osnovnim ljudskim pravima), jer su previše bazične ili postoji rizik da prouzrokuju velike kontraverze.
Dobro je tražiti mišljenje naroda, ali bi trebalo i poštovati ga potom. Međutim, vlasti se veoma često ne trude da sprovedu volju naroda, kao što je to bio slučaj sa Lisabonskim sporazumom.
Iako ne dozvoljavaju da oslikaju volju naroda, konstatujemo da većina evropskih institucija i upravljača, mađutim, veoma slabo podnosi da ljudi izražavaju svoje mišljenje putem referenduma. U oktobru 2011, nakon što je svoj narod libio svega, grčki premijer Jorgos Papandreu je, pod pritiskom, predložio da se organizuje narodni referndum o primeni drugog plana strukturalnih izmena. Sam ovaj predlog bio je dovoljan da onaj koji je bio podržavan od strane Troike bude smatran budalom, da bude izvikan do skandala i dovede do prekida evropske solidarnosti. Tri dana kasnije, bio je pozvan da podnese ostavku u G8, koji bi profitirao od situacije. U julu 2015, posle pet meseci pregovaranja sa poveriocima, premijer Aleksis Cipras odlučuje da organizuje referndum da bi utvrdio da li narod prihvata treći plan štednje. Evropski „partneri“ su momentalno oštro osudili oduku da se ponovo okrene narodu i nekoliko puta su pokušali da navedu Ciprasa da odustane. Uprkos agresivnoj propagandi evropskih institucija[8] i svih privatnih medija u korist pozitivnog odgovora, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou, grčki narod se veoma jasno izrazio govoreći „ohi“ („ne“, na grčkom) nastavku političkih stega. Nažalost, nekoliko dana kasnije Cipras je popustio pod pritiskom poverilaca protiv stava centralnog komiteta svoje partije i u potpunoj suprotnosti sa rezultatima referenduma…
Italijanski referendum protiv komodifikacije vode: dvostruka pobeda
Na referendumu sprovedenom 12. i 13. juna 2011, Italijani su se izjasnili protiv (95%) komodifikacije vode. Ovaj narodni refrendum proistekao je iz inicijative da brojni socijalni pokreti i građanska udruženja za javne vode, koji su se organizovali da skupe potpise neophodne da se sprovede referndum o povlačenju zakona Berluskonijeve vlade koji za cilj ima privatizaciju vodnog sektora. Prema italijanskom ustavu, za sprovođenje abrogativnog referenduma, neophodno sakupiti 500.000 potpisa. Udruženja su, za manje od tri meseca, sakupila 1,4 miliona potpisa. Uspevši da, kroz organizovane konferencije, debate, forume, proslave, sprovedu pravu nacionalnu debatu i da italijanski narod osveste o važnosti njihove umešanosti i opredeljenosti u vezi sa ovim pitanjem, ovaj referendum čini ne samo pobedu protiv komodifikacije vode, već i pobedu participativne demokratije.
[1] Takse povećanja PDV-a je veoma diskutabilna mera. Ne govori ništa o kvalitetu života, nivou zdravlja ili nejednakostima. Šta više, ne vodi računa o prirodi i načiu na koji je ovo povećanje ostvareno, kao ni o načinu na koji su plodovi ovog uvećanja raspodeljeni. Međutim, ono uspostavlja kriterijum koji ukazuje stepen ekonomske aktivnosti jednog društva, kao i da vidimo da li će se jedna zemlja, usled specifičnih mera, suočiti sa usporenjem/stagnacijom ili razvojem svoje ekonomske aktivnosti.
[2] RUSO Anjes, „Od 2013., dividende u celom svetu su uvećane za 31%.“; Pogledati takođe predlog 62 „obavezivanje banaka na finansiranje realne ekonomije“.
[3] Podaci su preuzeti iz članka DUPRE Kzavijea “A da dozvolimo bankrot banaka?”
[4] Belgija, u oktobru, povukla 4 milijarde evra je sa berze, kako bi otkupila Dexia Belgija Banku, kasnije preinačenu u Belfius banku.
[5] „Država je preskupo platila Belfius“, novine Echo, 30. Januar 2014.
[6] Finansiranje „loših banaka“ u Švedskoj, koštalo je otprilike 24 milijarde kruna, što je skoro 1,5% državnog PDV-a iz 1992.godine.
[7] CRISP: Centar za istraživanja i sociopolitičke informacije (Brisel)
[8] Žan- Klod Žanker će čak ići dotle da izjavi retko glupu rečenicu: “Kakvo god da je pitanje, treba glasati za da“. Izvor: STROBANC Žan- Pjer, „za Žinkera, grčko „ne“ na referendumu je „ne“ Evropskoj uniji“, Le Monde, 29.jun, 2015.
U februaru 2018. Godine u KROKODILovoj kući za pisce boravili su ekonomisti iz belgijske organizacije CADTM, Olivier Bonfo i Džeremi Kravat. Komisija za ukidanje nelegitimnog duga (CADTM) je mreža 30 organizacija u više od 25 zemalja diljem 4 kontinenta. Fokusirajući se na sam dug i pitanja duga, glavni cilj njenih akcija i radikalne alternative koju ona predlaže je rad na svetu zasnovanom na suverenitetu, solidarnosti i saradnji među narodima, poštovanju životne sredine, jednakosti, socijalne pravde i mira. Oni su ujedno 63. i 64. autor koji borave na rezidencijalnom boravku u Beogradu i prvi autori iz Belgije koji borave u KROKODILovoj kući za pisce. Olivier i Džeremi su u Beogradu proveli po 15 dana, pišući svoje radove, posvećujući pažnju ekonomskim problemima regiona. Njihov boravak podržala je ambasada kraljevine Belgije u Beogradu.
KROKODILova kuća za pisce.
Razvijajući stabilne odnose s partnerima u zemlji, regionu i inostranstvu, a po ugledu na slične veoma popularne programe evropskih metropola, Udruženje KROKODIL osnovalo je prvi kontinuirani rezidencijalni program za pisce u Srbiji – KROKODILOVU kuću za pisce u kojoj od 2012. godine na stipendiranim mesečnim boravcima redovno žive i stvaraju autori iz mnogih regionalnih, evropskih a sve više i svetskih zemalja.