01 Jul Rabindranat, Beograd i moja emigracija
Kad me je Švedsko udruženje pisaca izabralo za stipendirani boravak u Beogradu, bio sam jako uzbuđen i brojao dane do trenutka kad ću posetiti vaš drevni i lepi grad. Zaboravio sam da razmislim o tome ko sam. Šta je posledica slanja bengalskog državljanina na dugi put od zemlje u jugoistočnoj Aziji do zemlje na severu Evrope, a zatim i do južnoevropske države? Nisam želeo o tome da razmišljam.
Bio sam gotovo siguran da mogu samo da kupim avionsku kartu i slobodan kao ptica doputujem u Beograd. Ali ne. Kad sam saznao da mi je za put u Srbiju potrebna viza, bio sam nespreman na to. Kao da sam izvukao neko retko pitanje na ispitu. Mislio da mi za putovanje iz jedne zemlje u drugu u Evropi neće više biti potrebna viza. Nisam bio u pravu.
Izvorno dolazim iz novooslobođene zemlje koja je svoju nezavisnost stekla pre manje od pola veka. Gde je Bangladeš, zamišljam kako me mnogi od vas pitaju. Ako pomenem neko ime, mnogi će reći “Rabindranat Tagore je veliki pesnik i filozof”. Da vam ispričam nešto: kao državljanin Bangladeša, Rabindranata doživljavam kao svoj drugi pasoš. On je naš indentitet. On je prvi predstavio celom svetu našu dugu tradiciju, kulturu i književnost.
Saznao sam da su i srpska i bengalska književnost začete u isto vreme. Istorija srpske književnosti počinje teološkim spisima iz desetog i jedanaestog veka. Prva zbirka tekstova na bengalskom jeziku, poznata kao Charyapada, nastala je između desetog i dvanaestog veka.
Želim da podsetim svoje prijatelje iz Srbije na posetu Rabindranata Tagore Beogradu u novembru 1926. godine. Vaš grad bio je oduševljen bengalskim pesnikom, a on se oduševio vašim gradom. Održao je predavanje na Beogradskom univerzitetu, bio na ručku sa kraljem, dao intervju Stanislavu Vinaveru i razgovarao s vladikom Nikolajem Velimirovićem. Kao što svi znate, tokom posete je upozorio Srbe da ne bi trebalo da izgube vezu sa tradicijom, duhovnim životom i mitom. Rekao je da se lek za bezdušni zapadnjački svet može naći u istočnjačkom blagu. Želim da postavim pitanje: zar to nije relevantno čak i danas?
U svakom slučaju, smatrao sam da bi pre posete Beogradu trebalo da se obavestim o modernoj poeziji iz Srbije. Otišao sam u knjižaru koja prodaje knjige na engleskom jeziku u Upsali, starom univerzitetskom centru u Švedskoj. U njihovom katalogu pronašao sam sledeće naslove: The horse has six legs—Contemporary Serb Poetry i Anthology of Serbian Poetry: the Golden Age. Međutim, knjiga nije bilo na stanju. Zatim sam otišao u biblioteku, ni tamo nije bilo tih knjiga. Hajde da malo obrnem priču: zamislite da sam čovek iz Srbije, koji treba da ide na put u Daku, glavni grad Bangladeša, i učestvuje na poetskom festivalu, i tražim knjige o bengalskoj poeziji ili prevode bengalskih pesama. Siguran sam da bi rezultati potrage bili jednako loši. To je naš zajednički imenitelj, s tim mogu da se poistovetim.
Onda sam se zainteresovao kako svetski mediji prikazuju modernu Srbiju. Oni su vašu zemlju u poslednjih nekoliko decenija prikazali kroz sukobe, haos i otcepljivanje bivših republika Jugoslavije. Kulturna dobra Srbije potpuno su zanemarena. Isto tako, u svetskim medijima se o Bangladešu mogu naći samo tužne vesti o poplavama, ciklonima, pljačkama i političkoj nestabilnosti.
Pred kraj britanske kolonijalne vlasti na indijskom subkontinentu, Rabindranat je bio zabrinut zbog porasta sukoba između Indusa i Muslimana u njegovom Bengalu (Bangladeš i Zapadni Bengal). Njegov sekretar bio je Musliman. Rabindranat se plašio za sigurnost svog sekretara. Jednom mu je rekao, ako te iko pita, “Koje si vere?” reci mu da je Rabindranatova religija i tvoja religija. Nastavio je, “Pročitao sam verske knjige poput Kurana, Gite, Biblije i drugih. Nijedna od njih nije bila protiv mira”.
Jednom su me pozvali u švedski grad Malme da pričamo “egzilu”. Tad sam postavio sebi pitanje: a ko nije u egzilu? Razumna osoba koja se ne slaže sa mnogim stvarima koje se dešavaju unaokolo otkriva u sebi osećanje egzila, iako živi u sopstvenoj zemlji. Na taj način prepoznajemo stanje egzila. Biti pisac znači mentalno biti u egzilu. To je možda jedini uslov koji treba da ispunite da biste postali pisac. Pored ovog uslova, mi čitaoci i pisci pripadamo istoj republici. Hajde da je zovemo Čitalačka republika. Zahvaljujem piscu iz Mozambika Mii Kouto na ovoj opservaciji. Pisac je ambasador ove republike, u svom svetu istine, lepote, osećanja, bola i uživanja u životu. Sve to čini životno putovanje jednog pisca. Nisam siguran u svoje bivstvovanje kao pisca. Veoma sam emotivno vezan za svog oca; on je poljoprivrednik. O njemu vam mogu ispričati mnogo toga. Jednu me stvar naučio: nikad ne krij istinu, jer ona štiti tvoj jednostavni život.
Švedska je lepa zemlja, u kojoj živim već više od pola decenije. Švedsko udruženje pisaca ponudilo mi je članstvo mnogo pre nego što sam dobio stalni boravak u ovoj zemlji. To je bio presedan u istoriji ovog udruženja. Svrha je bila pokazivanje solidarnosti prema kolegi poput mene. Švedski PEN mi je ponudio status počasnog člana, na tom tragu. Zahvalan sam im.
Ne, pitanje ne prestaje da me opseda: ko sam ja? Odgovor je: pokušavam da pronađem odgovor, potrazi nikad kraja.
Međunarodna biblioteka i Međunarodni sajam knjiga Botkyrka iz Stokholma u svom katalogu predstavili su me rečima: Anisur Rahman je... Jednom nogom u Švedskoj, a drugom u Bangladešu. To mi se dopalo.
Hteo bih da se osvrnem na savremenu književnu scenu u Švedskoj, u post – Strindbergovoj eri. Švedska je bila svedok uspeha pisaca krimi žanra na svetskom nivou, ali i mnogih drugih autora. Ne bih hteo da ne spomenem jednog pisca koga smatram majstorom metafore u post-eliotovskoj tradiciji svetske poezije. Pretpostavljam da ste već krenuli da mozgate ko je to. Probajte da pogodite! Želim da ovu priču ponovim kad god imam priliku za to.
Prijatelj iz Bangladeša me je pitao: Da li si ikad sreo švedskog kralja? Da li si kad bio na dvoru? Odgovorio sam, “Ne, ali sam upoznao Tomasa Transtremera, nobelovca, koji je preminuo ove godine. Bilo mi je zadovoljstvo da budem jedan od njegovih mlađih prijatelja iz druge zemlje.
To sam ja, i tako se osećam u trenutku kad treba da posetim Beograd#
Anisur Rahman je julski gost Kuće za pisce.
Anisur Rahman (1978) je pesnik, dramski pisac, romanopisac, esejista, novinar, književni kritičar i prevodilac. Član je Švedskog udruženja pisaca i počasni šlan Švedskog PEN centra. Programski je urednik Švedskog književnog centra u Upsali (www.litteraturcentrum.se).
Anisur Rahman je dobitnik stipendije Princa Vilhelma Švedskog PEN centra 2013. godine. Debitovao je 2003. zbirkom pesama Empty Glass. Govori i piše na bengalskom, engleskom i švedskom. Trenutno živi u Upsali, u Švedskoj, gde je od 2009. do 2011. bio rezidencijalni pisac. Studirao je bengalski i engleski jezik, književnost, istoriju, film i studije drame na Univerzitetu u Daki i Univerzitetu u Stokholmu. Radi na književnim programima kreativnog pisanja u sklopu organizacije Studiefrämjandet. Sex årstider [Šest godišnjih doba] je Rahmanova prva zbirka pesama na švedskom.
Kao dramski pisac, pisao je za pozorišta u Bangladešu, Norveškoj i Švedskoj, kao i za Švedski radio i norveški radio NRK. Objavio je nekoliko knjiga proze i poezije u Bangladešu, Švedskoj, Norveškoj i SAD. Na bengalski je preveo više klasičnih pisaca poput Franca Kafke, Henrika Ibzena i Tomasa Transtremera. Trenutno prevodi nekoliko nordijskih pesnika na bengalski. Prozu i poeziju objavljuje u različitim časopisima u Bangladešu, Finskoj, Norveškoj i Švedskoj, poput Uppsala Nya Tidning, The Weekly Holiday i The Finland Times.
Osnovao je i vodi nekoliko književnih festivala u Upsali, među kojima su the Mother Language International Poetry Festival i the Fristad festival.