24 Dec Impresije iz Vizbija – Jasmina Topić
Zima je došla kasnije!
Nedavno se završio moj jednomesečni boravak u Švedskoj, u Vizbiju, malenom i zapravo jedinom pravom gradiću na ostrvu Gotland, u Baltičkom moru. Prethodno je ovde živeo i pisao Bojan Babić, a pre nas mnogi drugi pisci, ali mahom Skandinavci. Za ljude koji rade u organizaciji Baltičkog centra za pisce i prevodioce to je sad već sasvim uobičajena stvar. Moja malena soba, od jedanaest ukupno u kući na brdu, u starom delu grada, nekada je pripadala, opet privremeno, nekom drugom autoru, sutra već tu stiže sasvim druga osoba, pesnik ili pripovedač, samo se dnevna rutina ne menja – preko dana se radi odnosno piše s povremenim dolascima u kuću prekoputa, da bi se spremio ručak ili skuvao čaj, a onda uveče sledi laka konverzacija, jer i pisci su društvena bića! Kada kažem druga kuća, to je ipak srce društvenog života za pisce ovde u Vizbiju – s velikom bibliotekom, zajedničkom kuhinjom, kancelarijama i gostinskom sobom – za promocije ili projekcije filmova. Podrum ove kuće bio je moje tajno prebivalište, jer je svako veče bilo rezervisano za četrdesetpetominutno vežbanje na spravi za nordijsko trčanje, a zatim i za prvi put u sauni na samom kraju boravka. U razgovoru s Lenom Pasternak, glavnom koordinatorkom Centra, na temu toga kako se privikava na činjenicu da ljudi stalno dolaze i odlaze, saznala sam da je to sad za nju baš tako, normalno, a ona ovaj posao radi petnaest godina. Čovek se za neke ljude više veže i uspostavi odličnu komunikaciju, čak i prijateljstvo, s drugima to ostane čisto poslovan odnos.
Gosti ove kuće za pisce su, kao što rekoh, ponajviše Šveđani, zatim Finci, Norvežani, Danci; pre Bojana i mene misim da ovde nije bilo srpskih autora, ali znam da je bilo dvoje Slovenaca: Lucija Stupica i Slavo Šerc. U stvari ispraviću se, tu je bila i Slavica Agatonović, kao prevoditeljka. Bilo je povremeno čudno slušati domaće autore kako komuniciraju na švedskom & sličnim jezicima, kada se zanesu u nekoj raspravi, pa onda, u trenutku, sete se i mene i prebace na engleski. Ovaj jezik se zapravo i podrazumeva, i pisci koji nisu vešti konverzaciji na engleskom, ili ga ne znaju, pothitno treba da se bace na učenje jer bez toga prijavljivanje na ovakve stipendije je ili obesmišljeno ili osiromašeno. Nije sve samo u pisanju, nešto je i u kompletnom utisku boravka u drugačijem podneblju, ali i razmenjivanju iskustava sa kolegama iz drugih država. Iako sam bila jedina pesnikinja, okružena romanopiscima različitih žanrova, njihove priče i iskustva kada je u pitanju stvaralački postupak bile su dragocene. Najzad, bilo je zanimljivo posmatrati i te male, svakodnevne rituale: ko kad ustaje, koliko dnevno piše, kakav plan ima u glavi, da li u određeno vreme izlazi u šetnju ili vozi bicikl, da li pije vino ili pivo, kafu ili čaj, i koliko se dobro snalazi u kuhinji. Sve je to literatura, a sve je to i život. Moji sadruzi u Baltičkom centru za pisce i prevodioce uglavnom su povratnici – tj. svi su oni već boravili u Vizbiju. Dođu svake godine ili naprave veću pauzu, poneki skoknu na pet dana, ali uglavnom je standardno vreme boravka dve nedelje. Bojan i ja smo u tom smislu bili privilegovani, jer smo boravili duže a i imali smo organizovano čitanje, odnosno lepo književno predstavljanje.
I to je bilo iskustvo, imati prvo književno veče na engleskom. Moja poezija se čitala na srpskom, engleskom i švedskom, pričalo se o književnoj sceni u regionu, a zatim su pušteni video radovi koje sam napravila na osnovu pesama. Značajno iskustvo za mene su bili i komentari i utisci publike nakon zvaničnog dela programa.
Vizbi, iako relativno mali, ima veoma bogat kulturni život, čak i za tipično siv i depresivan novembar, kako tvrde domoroci, koji su najzad ponosni na činjenicu da mogu da ugoste različite internacionalne umetnike. Ovaj gradić je čoveku s Juga baš kao gradić iz bajke, što nije neobično jer se sa svojim srednjovekovnim zidinama i ostacima mnogobrojnih crkava nalazi na Uneskovoj listi kulturne baštine. Svaki sunčan dan, a na moju sreću ipak ih je bilo, bio je povod da se istraži okolina. Pored vremena koje sam provela baveći se pisanjem, fotografisanje je bila ovde moja druga zvanična strast. Zato sam u dogovoru s organizatorima odlučila da na njihovom sajtu postavimo neke od mojih fotografija, kao i pisma pisana odavde. Na engleskom.
Pretposlednjeg vikenda, pred moj odlazak, došao je Saša Rakezić da održi predavanje o istorijatu svog rada na stripu. Bilo mi je drago da smo se nas dvoje stipendista i Pančevaca susreli na ovom ostrvu na dalekom Severu. Saša je tom prilikom bio i gost na jednom od naših tradicionalnih hedonističkih okupljanja petkom uveče u kuhinji Baltičkog centra, na norveškom kuvanom kupusu. Iako se uglavnom pilo vino, Herman, pisac iz Norveške nudio nas je tradicionalnom norveškom rakijom od krompira (s blago herbalnim ukusom i tek nešto kratko odstojaloj u buretu), dok sam ja, naravno, uzvratila srpskom lozom i lincurom, domaće, kućne proizvodnje!
Za kraj ovog kratkog rezimea boravka u Vizbiju, vratiću se na pisma na engleskom koja sam pomenula. Naime, konstantna konverzacija na drugom jeziku ,,pogurala“ me je da krenem u ovu spisateljsku avanturu. Iako sam pre svega pesnikinja, forma pisma kao žanra, pa čak i kao meta-žanra odnedavno me veoma interesuje. Povod je postojao, molba prijatelja iz Graca da pišem svoje impresije iz Švedske. I onda, nakon prvog pisma, pomislila sam zašto to ne bi bio moj ,,izveštaj“ s rezidencijalnog programa. Bio je to zaista izazov, i čini mi se da sam ga savladala. Toliko, da mi je povratak u Srbiju doneo problem korišćenja sopstvenog jezika. Uglavnom, čitav ovaj tekst na srpskom uvod je u pisma koja slede, na engleskom. To nije perfektan engleski, ali kako bi rekla Lena Pasternak (koja mi je pomagala u ovom malom projektu), bitno je da se u njima oseti moja energija i misao! – U njima ćete pronaći možda autentičniji doživljaj jednomesečnog života na jednom zaista prelepom mestu, a nadam se da ćemo uskoro, u dogovoru s ljudima iz Udruženja ,,Krokodil“ organizovati i prezentaciju i imati prilike da mnoge druge utiske razmenimo direktno. A sad, na čitanje!